U svakom zaseoku po dve-tri glave

NEMOJ ni da pitaš koliko posla imamo. Ima koliko hoćeš. Čim ustanemo, založimo vatru, pa kuvamo za svinje, pustimo kokoške, idemo kod ovaca, krava. Na njivama kopamo, kupimo seno. Radimo sve po malo, jer živom čoveku sve treba, a ja neću da kupujem hranu...

Ovako odslikava svoj život Stamenka Filipović (80). Ona i njen godinu dana stariji suprug Dragoljub, sa kojim je u braku već šest decenija, jedini su meštani Marinkovićke male, zaseoka sela Dobroselice kod Rekovca.

Njihova ćerka Svetlana odavno se udala, a sin Radovan, snaha Gordana i unuk Filip žive u Rekovcu. I oni su se, kao i mnogi drugi, iselili iz ovog prilično nepristupačnog sela, do kog vode krivudavi šumski putevi, iako je od grada udaljeno samo 18 kilometara, koliko ima i do Kragujevca.

U Živanovskoj mali ostale su samo tri glave: Vukadin Arsić (84), rodom iz Nadrlja, njegova svastika Zorka Živanović i Radašin Simić (89).

- Došao sam iz granja u trnje. Prizetio sam se 1956. godine, ali mi je supruga umrla pre 13 godina. Otkako sam ovde, pamtim da je umrlo 90 ljudi. Eto, i nas dvoje ovde čekamo smrt - kaže Vukadin i pokazuje nam kuću "što se preturila", u kojoj je živelo dvadeset čeljadi kada je on došao u selo.

Vukadin kaže da je škola zatvorena pre tri decenije, a prodavnica deceniju kasnije. Zato se u jesen snabdeju svim potrepštinama, jer tokom zime nema silaženja ni u Rekovac, niti pak u Kragujevac.

- Komšija Radašin mi je pričao da je posle rata u školi bilo 65 đaka. U dve male živelo je 70 ljudi. Radašin je znao svaki zanat, jedno vreme je radio u privatnoj firmi u Kragujevcu.

Sad ni njega nema preko zime, jer odlazi kod snahe i unuka. Ovaj starački i samotnički život nikome ne bih poželeo - veli Vukadin i dodaje: - Eto i u Osretku žive braća Stojadin i Miladin Živković.

BEŽANIJA

A nekada su, barem po kazivanju meštana, ljudi bežali u ovo selo ne bi li se sklonili od Turaka. Pre četiri decenije počeli su da beže od težačkog života u ovim gudurama i vrletima. Njihovi polusrušeni domovi, koje je obgrlilo gusto rastinje, deluju avetinjski, a sivilo budi čemer i depresiju nad njihovim životima obremenjenim samoćom i starošću.