Iz ljubavi radio srcem darivao

DA nikada nije kasno da ostvarite svoj dečački san, najbolje potvrđuje primer Svetislava Stankovića (82), iz Sremske Kamenice. Kao dečak, maštao je da se bavi rezbarenjem drveta, ali život ga je odneo u sasvim druge vode. Ipak, tom snu se vratio posle odlaska u penziju, i dosanjao ga je na zbilja upečatljiv način.

- Kada sam završio osnovnu školu, predlagao sam mom ocu da me pošalje u Prizren, u jedinu srednju rezbarsku školu u tadašnjoj Jugoslaviji. "Ma, gde ćeš, sine, u rezbare, idi ti u poljoprivredu, to je mnogo sigurnije", rekao mi je, i tako odredio moj životni put - priča Stanković u svom domu na prelepim kameničkim padinama Fruške gore.

Inače, rodom je iz okoline Lebana, a studije poljoprivrede su ga dovele u Novi Sad. Sa suprugom Mirom skućio se u Kamenici, a dečačkom snu vratio se sredinom osamdesetih.

- Negde je u meni to stalno tinjalo. Najpre sam počeo da nabavljam dleta i drugi rezbarski alat, da bih 1985. napravio i svoje prve duboreze. Od tada do danas nastalo ih je više od 300.

U kući Stankovića, praktično, nema komadaća zida koji nije prekriven duborezima, niti svetitelja, značajne ličnosti ili događaja iz naše istorije koji na njima nije ovekovečen. Ipak, dva ciklusa na koja je Svetislav potrošio godine strpljivog rada posebno se izdvajaju. Reč je o svim vladarima u istoriji Srba i grbovima svih vojvođanskih mesta.

- Zaključno sa kraljem Petrom II Karađorđevićem, mi Srbi smo imali 44 vladara, i svi oni su na mojim duborezima. Njih sam darovao kameničkoj OŠ "Jovan Jovanović Zmaj", da decu, zauvek, podsećaju na slavnu istoriju njihovog naroda - kaže Svetislav.

I zaista, u kabinetu za istoriju škole sa imenom velikog pesnika koji na kameničkom groblju i počiva, jedan do drugog "postrojeni" su Stefan Nemanja, car Dušan Silni, kralj Milutin, knez Lazar, vožd Karađorđe, knez Miloš Obrenović...

- Beskrajno smo zahvalni gospodinu Stankoviću na ovom daru koji je istovremeno i svojevrstan udžbenik za naše đake - kaže direktorka škole Aleksandra Ćirić.

Kao i pri izradi ciklusa srpskih vladara, i u pripremi ciklusa grbova Stankoviću su mnogo pomogli ljudi iz Muzeja Vojvodine, na čelu sa Veselinkom Marković. I sam je, veli, bio iznenađen činjenicom da čak 65 vojvođanskih mesta - od najmanjih poput Čalme ili Vognja, pa do najvećih poput Subotice, Pančeva ili Novog Sada - odvajkada ima svoje grbove.

- Kolekciju grbova na kojoj sam, uzgred, radio tri godine, kao i duboreze na kojima su najznačajnije ličnosti naše istorije poput Vuka, Dositeja i Nikole Tesle, darovao sam Mesnoj zajednici Sremska Kamenica, i oni, na moju neizmernu radost, krase njenu veliku salu.

JOŠ SE NIJE DOKAZAO

NA pitanje zašto u mnoštvu portreta koje je uradio nema i njegove supruge Mire, Svetislav uz osmeh kaže da je to "retka zverka koju je teško uhvatiti".

- Ma, nije to razlog, nije se on još dovoljno dokazao, tek kada se dokaže dozvoliću mu da napravi i moj portret - odgovara, u istom tonu, gospođa Mira.

ORAH, JAVOR I LIPA

STANKOVIĆ koristi isključivo drvo oraha, javora i lipe, od kojeg, pored duboreza, sam pravi i ramove za njih.

- Te tri vrste drveta su najbolje, jer se pri radu ne cepaju, ali se do njih vrlo teško dolazi. Posebno ukoliko se na umu ima da je za duborez upotrebljivo samo od metar do metar i po donjeg dela bilo kojeg stabla.