Branko vidi što drugi ne mogu!

VID mu je upropastila vakcina protiv velikih boginja koju je njegova majka primila u vreme epidemije, dok ga je u stomaku nosila. Iako zbog toga vidi samo jedan odsto i praktično je slep, Branislav Radovanović (44), radnik na telefonskoj centrali Opštinske uprave u Paraćinu, zadovoljan je životom. Ima suprugu, troje dece i kaže da mu je jedini problem stambeno pitanje. Više bi voleo da ima stan nego da vidi.

Branislav, koga svi zovu Branko, jedinstven je po tome što napamet zna više desetina hiljada telefonskih brojeva, pa mu imenik nije potreban. U Opštini radi 14 godina i iz nekog dela sive moždane mase u trenu izvuče broj koji mu neko zatraži. Bilo da su brojevi mobilni ili fiksni, kod Branka nema greške. Veza se odmah uspostavi, pa opuštenost zaposlenih ide do te mere da ga ponekad pitaju i za brojeve sopstvene dece.

- Svako je stvoren za nešto. Treba samo to naći, a zatim se usredsrediti. Kao što je vozač koncentrisan na motor automobila, osluškuje kako radi, tako sam ja usredsređen na brojeve. Pamtim sa namerom i jednostavno mi ide. Tako je bilo od prvog dana kad sam se kao telefonista zaposlio u ćuprijskoj Šećerani. Tamo sam imao dve centrale i mnogo više izlaza, pa mi je rad ovde prava pesma. Ako već ne vidim, onda se bar trudim da ono što mogu - radim najbolje. Da i ovde budem nekom oslonac kao što sam svojoj porodici kod kuće - priča Branko.

On vidi tek toliko da ne udara u nameštaj oko sebe, ali mu za posao to ne znači ništa. Slepi ljudi zato osnaže sva druga čula, a Branko kaže da vidi "kroz dodir" i da je mentalno koncentrisaniji mnogo više nego onaj ko nije slep.

Kad je Šećerana, koja mu je bila prvo radno mesto, propala, 2001. godine počeo je da radi u Paraćinu, na mestu gde je i sada.

- To što sam dobio posao, poštujem. Volim da radim i normalno je da radim od srca. Čovek mora da se bori kroz život, da se trudi, a ako je hendikepirana osoba, još i više. Ako hoćeš da budeš čovek, moraš da se boriš sa svim nedaćama! To je sva moja životna filozofija, a ljubav prema porodici najveća vrednost - objašnjava on.

Ima suprugu Svetlanu (36) i troje dece, Milenu (17), Milana (13) i Miloša (8). Ćerka je učenica Tehnološke škole i uči "za frizera", dok su sinovi u sedmom i drugom razredu. Od pre nekoliko meseci žive u iznajmljenom stanu u gradu i mnogo im je lakše nego dok su živeli u dvadesetak kilometara udaljenoj Stubici. Tamo su bili u staroj, neuslovnoj kući sa Brankovom bakom. Starica je u aprilu prošle godine umrla i više nije bilo razloga da ostanu.

- Zadovoljan sam, ali nam zaista nedostaje stan i više bih voleo da imam njega nego da mi se vrati vid. To mi je nerešiv problem. U selu ne možemo da živimo, a nemam šta ni da prodam jer ko će da kupi ruinu - vajka se Branko.

Branislav sa suprugom i troje dece bez krova nad glavom

Mada je sopstveni životni prostor njegov neostvareni san, ovog, bez obzira na sve životne udarce, uvek dobro raspoloženog čoveka, nada ne napušta. Jer, kako je jednom neki mudrac rekao - potrebno je samo dovoljno dugo i čvrsto verovati i želja se sigurno ostvaruje.

ODRASTAO KAO SIROČE

Branko roditelje ne pamti, a čuvali su ga baba i deda po majci. Kod lekara zbog očiju odveli su ga tek kad je trebalo da pođe u školu, a kasnije operacije nisu dale rezultate.

- Da babe treba da čuvaju decu, one bi decu i rađale - setno tvrdi Branko. Zbog svog teškog detinjstva, on zato danas sve daje za porodicu.