Malo puta znači život

DEO puta od Ibarske magistrale dug 700 metara, do kuće porodice Urošević u zaseoku Lisine sela Ugrinovci, pod Rudnikom, za ovo domaćinstvo sa pet sinova znači život. Naročito za trećeg po redu, sedmogodišnjeg Strahinju koji nikada nije prohodao, jer boluje od teške cerebralne paralize...

A, da nevolja bude veća, prolaz vozila medicinskih ekipa, koje dvaput sedmično moraju da ga obilaze, tim bespućem potpuno je nemoguć posle lanjskih poplava. Sve molbe porodice nadležnima da taj pristupni put ikako osposobe, bile su uzaludne. Nevolje još gorim čini sneg.

Radosti minulih i predstojećih praznika, Strahinjina braća Borisav (15), Vladan (13) Nenad (5) pa ni jednogodišnji Nemanja nisu doživeli, za razliku od druge dece. Umesto prigodnih želja, oni i očajni roditelji Nebojša Urošević i Jelena Kovačević imaju samo jednu: da "beli mantili", bez kojih bolesno dete nikako ne može, mogu da sa potrebnom aparaturom i opremom dođu do njega. Da otac, mati i braća ne moraju da ga, tako bolesnog, na obaveznu terapiju nose u naručju do medicinskog vozila koje mora da ga čeka uz Ibarsku magistralu... Dete mora i na redovne tretmane u milanovačku bolnicu.

- U martu 2011. sam taj put preko rečice Dragobilj prilagodio za saobraćaj o svom trošku, koštalo me je 1.900 evra. Opština Gornji Milanovac je za to bila obezbedila četiri kamiona rizle i tri sata rada bagera. Nesreća uvek ide za nesrećom, pa sav taj naš trud i trošak behu uzaludni, jer lanjska bujica put odnese kao rukom, začas...

U međuvremenu, ostao sam i bez posla, kao vozač kamiona u jednoj beogradskoj firmi, supruga zbog stalne nege Strahinje ne može ni da se zaposli... Sam bih, opet, kako-tako napravio taj put, ali više nemamo novca ni za Strahinjine stalne potrebe, kamoli za putarske radove i materijal. U zaseoku Lisine ima desetak domova, i njima treba taj put, ali novca niotkud. Moljakanja u opštini i javnom preduzeću za puteve, da lekari mogu normalno vozilima i aparatima stići do Strahinje su, na našu žalost, ostala neuslišena - mučno priča otac Nebojša.

Gorki i bolni su Nebojšini komentari na novinarsku primedbu da su sa pet sinova supruga Jelena i on porazili "belu kugu", što nemilice pustoši rudničko-takovski kraj... Sumorno nam kazuje sve o Strahinjinoj bolesti, porodičnom usudu koji ih je zadesio.

Otac Nebojša

- Rođen je u kragujevačkom porodilištu, kao nedonošče, sa svega 1.060 grama... Beše velika naša i bojazan lekara: hoće li uopšte preživeti? Do navršene godine se ispostavilo da boluje od cerebralne paralize. Isprva, lekari su gajili tračak nade da kasni u razvoju, da će mu se stanje poboljšati... Strahinja još ne govori, mora da se hrani samo kašicama. Obišli smo, Jelena i ja, s njim sve merodavne zdravstvene ustanove u Srbiji, sve dijagnoze kazuju da za Strahinju nema leka. A, u inostranstvu? Ne znam, postoje nagoveštaji da bi mu, možda, neke klinike mogle pomoći. Ali, za nas bi bilo nedostižno - nastavlja Nebojša.

DOBILI OBEĆANjE OPŠTINE

ČIM se posle praznika vreme prolepša, uradićemo taj pristupni put, zbog bolesnog deteta. Materijal nam je već obezbedila azerbejdžanska firma "Az Virt" koja gradi Koridor 11 - garantuje Miroslav Milovanović, zamenik predsednika opštine Gornji Milanovac i dodaje: - Dosad to nismo mogli iz tehničkih razloga.