Bodiroga: Slava Bogu za sve što mi je dao

PARTIZAN NEPOBEDIV U BEOGRADU
Poznat kao veliki navijač Partizana, Dejan Bodiroga je i ove sezone redovno uz „crno-bele“u Evroligi. - Moj voljeni klub je letos pretrpeo bezbroj promena, pa je plasman u TOP 16 Evrolige vredan svakog respekta i pohvale. Iako momci igraju uz dosta oscilacija, napravili su sjajan rezultat. Očekuje ih još jedna pakleno teška grupa, ali cela Evropa zna da je teško srušiti Partizan u Beogradu, bez obzira da li igra u Pioniru ili Areni.

I to najbolje govori o ljudskoj i košarkaškoj veličini. Bilo mu je stvarno neprijatno i pomalo se ljutnuo kada su ga navijači nazivali „Bogom“... Što zbog neverovatne skromnosti, što zbog istinske posvećenosti hrišćanstvu.
A svi decenijski uspesi Dejana Bodiroge u dubokim patikama, ta nepodnošljiva lakoća poentiranja, definitivno mu nisu mogli nametnuti bilo kakav drugi epitet osim onog -„božanskog“. Igrao se košarke kao niko drugi, sakrivao loptu koja mu je u gotovo svakoj akciji uzvraćala ljubav, terao je Evropu a neretko i svet da ustanu i aplaudiraju jedinstvenom, autentičnom majstoru... Zvali su ga „Bodi Bond“i „Beli Medžik“, opravdano glorifikovali njegove pasove koji su imali „oči“, trojke koje su prkosile zakonima fizike, prodore koji su delovali tako sporo, a tako nezaustavljivo i savršeno.
Danas, posle nešto manje od četiri godine od kada rekao „zbogom“, poslednji put dodirnuo parket i ostavio drugima „domaći zadatak“koji, očigledno, niko ne može da uradi na tom, samo njegovom nivou - Srbija i Evropa bezuspešno čekaju i traže novog Dejana Bodirogu.
- Znate da ne volim te teme, jer se ni igrači iz moje generacije, a složićete se da su bili vrhunski asovi, nikada nisu poredili sa veličinama koje su pre nas širile slavu Srbije - uz širok osmeh, u prepoznatljivom nenametljivom tonu, otvara besedu jedan od najvećih, ako ne i najveći srpski košarkaš svih vremena. - Uvek smo imali i imaćemo talentovane košarkaše, ali mi se čini da ove nove generacije moraju da daju mnogo jaču energiju i provode više vremena u dvorani.
Dejan je tačku svojim magičnim perom već poodavno udario... Ni kao pasivnom posmatraču igre, koju je baš on činio tako posebnom, drugačijom i uzvišenijom, priznanja mu „ne daju mira“. Podsećamo ga da su mu mnogi naši i inostrani listovi i specijalizovani košarkaški internet portali, odali priznanje kao najboljem u prvoj deceniji trećeg milenijuma, u Španiji, Grčkoj, Evropi, Evroligi... Kaže, odavno je prestao da ih broji.

NAJLEPŠE SA NAJBLIŽIMA
Bodiroga je najsrećniji kada dočeka Novu godinu u krugu porodice. - Jedinstven osećaj privrženosti daje mi taj ritual večere sa najbližima. Na kratko sam sa suprugom Ivanom skočio do „Sava centra“, gde su pevali Nina Badrić, Nataša Bekvalac i Luis. Bilo je sasvim prijatno i korektno, ali se nismo dugo zadržali.

- U svakom slučaju, moram da priznam da sva ta priznanja u meni bude osećaj ponosa. Možda su još značajnija i vrednija, jer sam poslednji zvanični koš postigao pre više od tri godine... Eto, ako baš moram da govorim o sebi, ljudi vrednuju ono što sam uradio u minuloj deceniji, nema onog ko ne ističe da sam ostavio dubok trag. Možda nisam očekivao sve te nagrade posle toliko vremena, ali ne mogu da lažem da mi ne prijaju... - bez lažne skromnosti će Bodiroga.
Da, priznanja gode, ali prija i odmor koji traje od napuštanja najviše sportske funkcije u rimskoj Lotomatici.
- Nema me u košarci, srećan sam što sam mnogo više posvećen porodici i prijateljima, što sam najzad stanovnik Beograda i Srbije, što sam tu, među svojima. Lepo mi je i uživam u stvarima kojima nisam imao priliku da se bavim u prethodnih 20 godina karijere aktivnog košarkaša.
Kažu, kada čovek ode „u penziju“svi ga zaborave. Ova floskula potpuno devalvira na primeru junaka ove priče i srpskih trofejnih košarkaških godina.
- Zovu me, najviše iz inostranstva, imam razne ponude. Nemojte očekivati da otkrivam imena klubova, jer to možemo da svedemo pod poslovne tajne, koje je nepristojno otkrivati – „zakopčan“je, kao retkod kad.
Novinarski nerv mora da radi, pitamo se da neće nekadašnji zlatni kapiten „plavih“na trenersku klupu, samo to još nije iskusio...

LITURGIJA U SABORNOJ CRKVI Najveći pravoslavni praznik Božić, Dejan obeležava kao istinski vernik. - Na Badnji dan ću biti kod kuće, kao svaki pravi hrišćanin. Uveče ću, po običaju, otići na liturgiju u Sabornu crkvu, a sutradan ćemo biti familijarno na okupu za Božićni ručak. Ima li šta lepše?

- Ha, ha... Znao sam da ćete i na to pomisliti. Istina je da ima i takvih ponuda, mogu da biram posao, od trenerskog do direktorskog, predsedničkog. Ali, nigde mi se ne žuri...
U toj lepezi bi se mogla naći i funkcija predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Izbori se bliže, Srbija, bez dileme, nema kvalitetniju opciju i bolji izbor za fotelju prvog čoveka našeg trofejnog sporta od – Dejana Bodiroge.
- Ta priča se dosta provlači po medijima, vidim da bi svi ljudi oko košarke i oni koji su dugo pod obručima, voleli da se prihvatim tog posla. Ne znam šta bih konkretnije rekao o takvoj ideji, koja dolazi sa strane, a nije direktna. Eto, obećavam da ću, kada prođu ovi novogodišnji i božićni praznici, sesti za sto, kao i uvek hladne glave, i dobro razmisliti kuda i šta dalje, pa i o toj toliko pominjanoj funkciji predsednika našeg košarkaškog Saveza. Odlučiću da li ću se u budućnosti košarkaški vezati za Srbiju ili inostranstvo.
Šta će se desiti ako iz „kuće košarke“stigne ponuda na Dejanovu adresu?
- Ne mogu da govorim hipotetički, nikad nisam pričao unapred. Kaže, vidim kod mnogih iz košarkaškog sveta dobru volju da se neke stvari koje su prilično umrtvljene promene. U neku ruku mi je drago zbog toga, jer svi mi volimo kada je naša košarka na vrhu, na mestu koje zaslužuje, da bude trofejna i snažna, kakva je uvek bila. A da li bi u tom projektu učestvovao ja, ili neko od velikana iz moje generacije, uopšte nije bitno kada je ispred tako uzvišen cilj.
Večito pitanje, na koje se verovatno najteže dobija odgovor od nekog ko je toliko puta dodirnuo nebo i posmatrao košarkaške velesile sa oblaka - koji je trofej najdraži?
- Neću biti prvi koji je objasnio da je sve te medalje i trofeje teško razdvajati. U pitanju su nijanse. Možda u srcu posebno mesto zauzima ono svetsko zlato iz Indijanapolisa 2002. godine, kada smo prvi put srušili američki “drim tim” na njegovom ognjištu, pa Argentince u onom čudesnom finalu... Odmah su tu i evropska i svetska zlata, pa klupski trofeji, poput prve Evrolige sa Barselonom, grčke titule sa Panatinaikosom kada smo u petom meču finala plej-ofa pobedili najvećeg rivala Olimpijakos. Dakle, ima par „jačih“ trofeja, ali je stvarno užasno teško praviti gradaciju.
Na kraju, u fantastičnoj karijeri kakvom se može pohvaliti malo odabranih širom sportske planete, nedostaje samo jedan trofej... Jedan jedini...
- Nikada nisam bio olimpijski šampion - bez uzdaha konstatuje Dejan Bodiroga. - Samo to zlato je izmaklo, sva druga sam „overio“po dva-tri puta. Ne, nije mi žao... Kada se okrenem iza sebe, imam šta da vidim i mogu da kažem „slava Bogu“za sve što mi je dao i što sam postigao. Za te dve decenije pod magičnim obručima, koji su me uvek privlačili kao da su namagnetisani, bilo je i neuspeha, ali vrlo malo. Imao sam veliki kontinuitet osvajanja trofeja, na klupskom i reprezentativnom planu. Dao sam košarci celog sebe, onako iskreno i od srca, bez kalkulisanja, pa sam od nje i dobio mnogo.

NIKOLI RANO ZA KOŠARKUNaslednik Nikola ima šest godina, ali još nije krenuo tatinim stopama.
- Rano mu je za košarku, još ne trenira. Krenuće kada bude mogao da ubaci pravu loptu u veliki koš... Ne forsiram ga, mada ga obruči interesuju, što je sasvim prirodno. Već je počeo i pažljivo da gleda utakmice, obično Partizanove, čiji je navijač.

KAMP U TREBINJUZahvaljujući njegovom hercegovačkom poreklu, u Trebinju bitiše internacionalni košarkaški kamp za najmlađe „Dejan Bodiroga“, kao svojevrsna zaostavština velikog asa sportu koji ga je učinio najboljim.
- Već se spremamo za leto i šestu godinu kampa. Često sam u Trebinju, gde se osećam fenomenalno, gde mi prija druženje i opuštanje sa dragim ljudima, a posebno direktno učešće u radu sa talentima sa ovih prostora.