Uvek nekako naopačke

ŠEKI, pazi, (ne) snima se. Ali se piše. A olovka piše srcem, kasnije to kompjuter samo registruje. Bez mašine ne bismo ni mogli, jer, kako staviti jedan život, pun kao nar, na stotinak i nešto redova. Pogotovo što je Dragoslav Šekularac, i danas, u 66. godini, jednako harizmatičan, iskren i zanimljiv kao i u ono vreme dok je s loptom osvajao svet.
Hajdemo onda od početka...
- Kod mene je sve išlo nekako naopako. Uvek sam se razlikovao od ostalih - sa smeškom započinje svoju priču fudbalski velemajstor. - Na prvi trening otišli smo Zoran Petrović, kasnije reprezentativac u odbojci a do dana današnjeg novinar, i ja. NJemu kažu - ostani, meni pokažu vrata. A ja kapiten školskog tima, najbolji. Onda me Singa Popović, sada već penzioner, čuveni fotoreporter, vidi u Drugoj muškoj gimnaziji, odvede na trening i ja ih zaludim. Singi i čika Mitketu moram da budem do neba zahvalan.
Eto, tako je počeo jedan Šeki! Mada, nije sve išlo kao po loju.
- Uvek sam isterivao neku pravdu što me je, bogami, papreno koštalo. Temperament, međutim, nisam mogao da obuzdam. I to me je pratilo od prvih dana u Zvezdi. Evo primera: prebace me u drugi tim zbog mojih nestašluka, kod Boška Ralića, a on bio poznat po čvrstoj ruci. Oni najbolji u Južnoj Americi, a mi po ciči zimi sa Radničkim iz Kragujevca. Kaže meni Boško: **Ti ćeš poslednji na teren.** Dobro, na tribinama stotinak gledalaca, ja najbolji. Čuli ljudi da ima neki mali vragolan pa dođoše na sledeću utakmicu, njih 1.500, ja opet sa klupe i opet najbolji. E, sada se već počelo da priča o **tom Šekiju**. Dođe nam u goste Mačva iz Šapca, na tribinama 15.000 navijača, a ja kažem Bošku: **E, vala, ja prvi idem na teren.** Tako je i bilo.

UVEK PUN STADION
I ODMAH je Šeki postao slavan, mada priznaje da je imao sreću da uđe u tim koji je na čelu sa Mitićem žario i palio.
- Uvek sam živeo za publiku. Fudbal je tada bio mnogo popularan. Odem na Mali Kalemegdan da gledam basket i sve oči uprte u mene, a ne u košarkaše. Voleo sam da idem po kafanama, iako nikada nisam ni pio ni pušio, da čujem ono: **Bravo, majstore!** Žestoko sam se borio za slavu, ne krijem, prijala mi je.
Navijači su uvek bili uz Šekija, i u dobru i u zlu.
- Kada sada gledam ove naše sablasno prazne stadione, tuga me obuzme. Ne bih mogao da igram u toj kamernoj atmosferi u kojoj se čuje samo dovikivanje trenera. Nema fudbala bez aplauza, bez navijača, koji nose igrače. Pa pevači, kada ne mogu da napune sale, otkazuju koncerte. Mene je u proseku gledalo 40.000 ljudi, pa kako da igraš slabo, kako da ne daš sve od sebe. Naravno, ne zaboravljam ja nikada da sam nosio dres Crvene zvezde, a kada igraš u velikom klubu, sve je lakše, brže stigneš do visina. Naravno, ako vrediš.
A Šeki je vredeo. Posedovao je talenat od Boga i ogromnu želju da bude najveći.
- Da nisam u karijeri često bio saplitan, a priznajem da sam i sam tome doprineo, sigurno bih postigao znatno više. Jer, kakva sam ja legenda sa penzijom od 12.000 dinara.
Zašto je moralo tako da bude? Šeki ništa ne krije.
- Hajdemo primer po primer. Da sam ostao u Nemačkoj, kada mi je Perica Radenković omogućio da igram za Minhen 1860, sada bi samo ta kuća koju su mi onda nudili vredela šest miliona evra. Trener je bio Maks Merkl, čovek zaljubljen u mene. A meni se nije ostajalo jer bi to podrazumevalo da sam pobegao iz zemlje. A još kada sam primetio da me na ulicama Minhena niko ne prepoznaje, rekao sam sebi: **Vraćaj se, Šeki, u Beograd! Tamo gde te svi vole, znaju.**
Cena slave. Idemo dalje, primer broj dva:
- Juventus se zagrejao, gazda Anjeli samo je sa mnom hteo da priča, a naši političari ga jurili šest meseci bezuspešno. Spakovao se ja, transfer bio vasionski, negde oko 700.000 ondašnjih dolara, meni oko 400.000. Kad, eto, dr Ace Obradovića. Kaže - nema ništa od Italije. Kako? Zašto? Javio Krcun Penezić da moram da zabavljam našu radničku klasu!

KOCKAJ I ĆUTI
NIJE hteo da pobegne, a i pokojni **Dr 0** je znao kako treba s njim.
- Sada, ovako mator, vidim kako me je kuvao. I za sitne pare držao na lancu tolike godine. Slušaj ovo: mi u Montevideu, Aca Obradović mi priđe, i poverljivo kaže: **Znam da voliš rulet, evo ti 300 dolara, idi igraj, ali nemoj nikome da pričaš.** Odem ja, izgubim brzo sve, vratim se, ovi moji igraju karte. A ja počnem da ih zavitlavam, kažem gde sam bio, kad oni u smeh. **Ej, čoveče, pa mi smo dobili po 1.000 dolara**, i pokazuju novac. Ja da puknem, pravo kod doktora da mu sve skrešem, a on mirno: **Ma, da sam tebi dao i 50.000, ti bi izgubio na ruletu, zato je ovako bolje, malo dobio, malo izgubio. A ovi ljudi su ozbiljni. Vidiš, kupuju deci pelene...** I ja se začas odljutim.
Priče o Šekiju kockaru išle su barabar sa njegovim fudbalskim vragolijama.
- Da sam šparao, pare bi mi **pojeli** Dafina ili Jezda - s osmehom govori Šekularac. - Ne, nisam nikada bio rasipnik. Ali, priče su išle ispred mene i nemoguće ih je bilo uhvatiti. Primer: dobijem 120.000 dolara, ja 100.000 stavim na stranu, a 20.000 ode na zadovoljstvo. Pa, da nisam tako radio, odakle bih danas imao stan, kola, kupio sinu lokal... Proživeo sam svoj život kako sam hteo. Potrošio sam što sam potrošio, trebalo je i više. A ima šta da ostane i mojoj deci. Možda bih mogao ovako da kažem: ako sam zaradio milion maraka, 300.000 je otišlo na luksuz. Kažem, trebalo je više, jer sam se mnogo toga odrekao. Kad izgubiš 10 godina najlepše mladosti valjda možeš sebi da dozoliš da se malo i opustiš. Ponekad da napraviš i dar-mar.

DVA INFARKTA
VRATIMO se na niški slučaj. Umesto da bude proglašen najboljim fudbalerom Evrope (lovorike pobrao Čehoslovak Masopust, Šekularac je bio četvrti), usledila je žestoka kazna.
- Nikada sudiji Tumbasu to nisam oprostio - prvi put se namračio Šeki. - Ni kada me je na samrti zvao da se izvini. Ono što je najgore, ja u Niš zbog povrede nisam ni doputovao sa ekipom. Došao sam da gledam boksere. I na nesreću, počne neka priča ko može da se uspentra uz neko brdo za šest minuta. Ja kažem, ma gore sam za tri minuta. I popnem se za dva i po, uzmem opkladu, kada dr Aca skoči: **Ti povređen, ma pravac teren!**. Radnički povede. Bio penal, Tumbas ne svira, ja se pobunim, on me istera. Krenem napolje, kada čujem njegov podrugljiv glas: **Šta misliš ko si ti, neki Šekularac.** Padne mi mrak na oči, vratim se, zamahnem da ga udarim i promašim. Ali u **Politici** izađe slika i ona me praktično kazni.
Nije to bila jedina kazna u Šekijevom životu.
- Kaznili su me sa godinu i po dana jer sam navodno namerno slomio nogu protivničkom igraču. A on mene udario. Međutim, tada su se vodile neke borbe sitnih ljudi na relaciji Zvezda - Partizan, i ja sam stradao.
Osetio je Šekularac i **čari** zatvorskog života.
- Oterao sam u majčinu jednog narodnog heroja, a on me poslao u Padinsku Skelu. Bio sam tamo mesec dana, radio kao magacioner. Zatvorenici su me dobro primili. Ma, bilo je svačega.
Da li je sudbina nepodmitljiva? Na ovo pitanje Šekularac kaže:
- Da se ponovo rodim, malo toga bih menjao. Možda neke sitnice. Imao sam bogat život, bez kiksa, bez praznog hoda. Imao sam bgoat život, bez praznog hoda. Stekao sam i slavu i novac. Imam porodicu, sina i kćeri koje volim, obišao sam čitav svet, zdravlje me je služilo do 64. godine. Prebrodio sam dva infarkta, hvala mojoj Zvezdi i Fudbalskom savezu Srbije i Crne Gore što su mi omogućili najbolji tretman u Milanu, gde sam operisan. Sada sam kao nov. Nadam se da ću proživeti još neko vreme, ali onako, u mom stilu, jer ja nikada neću biti klasičan penzioner.
Dragoslav Šekularac, uvek isti, večno mlad.

**NOVOSTI**
- ZNAM da **Novosti** uskoro slave 50. rođendan i ovom prilikom, valjda sam prvi, upućujem im najsrdačnije čestitke. Jednostavno, te novine su mi odmah legle. Pregledne su, tačno znam šta ću i gde da pročitam. Dugo smo koračali zajedno. Znam koliko ste tekstova o meni objavili. Nikada se nismo sporili, kontakti su uvek bili na zavidnom nivou. Kao najtiražnije, **Novosti** su mnogo uticale na moju karijeru, imidž. Mogao bih reći da sam bio ljubimac vaših novinara... Što govori da poznaju fudbal - u svom stilu govori Šekularac.

VUKAS BROJ 1
NAJTEŽE je rangirati najbolje fudbalere svih vremena. Šeki to nerado čini, a kada već mora, deli ih po dekadama.
- Svako vreme donosi svoje junake i teško ih je porediti. Eto, kada sam ja u pitanju, tvrdim da je pravi Šeki bio od 17. do 23. godine. Posle je postojao Šeki - legenda. Zato i ne volim da upoređujem. Ako baš moram, onda evo: u moje vreme najbolji je bio Bernard Vukas. Bio je dominantan i u svojoj generaciji koja je zaista bila zastrašujuća, na čelu sa Mitićem, Bobekom, Zebecom, Bearom... Odmah do njega je Čajkovski, a ja sam bio u toj generaciji neka vrsta vodonoše, i to mi je imponovalo. I još nešto, ja sam Rajka, na primer, gledao kad je on imao 32 godine, a ne kada je imao 22 i bio vatra...

MARADONA PRE PELEA
KADA treba da se opredeli za najboljeg igrača sveta, Šeki se lomi između dva asa.
- Mislio sam da je Pele neprikosnoven, a onda sam putovao u Koreju. U avionu su pustili film o Maradoni, nisam mogao da verujem šta taj sve može s loptom. Potom mi je i brat Mirko u Milanu puštao neke kasete pa sam se još jednom uverio da je Maradona možda i bolji od Pelea. Bar za malo.

HIMNA
KADA priča o današnjem fudbalu, Šeki se namrgodi.
- Udarili smo u dno, ispod ne možemo. Ali, nisu za to krivi Piksi i Dejo. Mnogo toga se nakupilo. Nemamo navijače, zna se ko sve radi u klubovima, Mihajlović i Mijatović više nisu u cvetu mladosti... Plavi dres je za mene bio svetinja. Kada se svirala himna ja bih se uvek naježio. Sada himnu pozdravljaju zvižducima. Nema više ni Jugoslavije. Kada je već tako, neka se promeni himna, pa da tu novu svi pevamo.

JADO, A NE BRDO
DOK je Šeki bio na vrhuncu, mnogi su hteli samo da ga vide, ruku mu stisnu.
- Igrali mi u Titogradu, odmaram se u sobi, kada mi jave:
**Silazi u hol, hoće da te vidi i upozna jedan general.** Šta ću, krenem, onako u kratkim pantalonama i klompama, tanak i krivonog, dolazim do generala, a on gleda u mene kao da sam pao sa Marsa i kaže:
- Majko moja, ja mislio brdo, a on jado...