Komentar: Život

IMA onaj mnogo puta citirani stih iz pesme "Hamlet" Borisa Pasternaka: Nije život što i polje preći. Za Marike Vervort, belgijsku paraolimpijku, pređenih 400 metara u trci kolicima u Riju, ipak je bio ceo njen život.

U tom "parčetu" atletske staze simbolično su "izmerene" sve njene muke. Zbog neizlečive bolesti, pre nekoliko godina, potpisala je dokument o eutanaziji. U Belgiji i Holandiji je to ozakonjeno. Ali, posle osvajanja srebrne medalje, za nju nije postojala ona čuvena hamletovska dilema. Već nastavak velike borbe za biti i opstati. Eros je pobedio Tanatosa, jer je nagon za životom bio jači. Sledi nova životna etapa.

Njenu srebrnu medalju publika u Riju je dočekala i ispratila sa velikim oduševljenjem. Srpski paraolimpijci su u Brazilu osvojili devet medalja. Verujemo da će u našoj zemlji biti dočekani sa velikim oduševljenjem, jer naši heroji to i zaslužuju.

Svaka medalja, međutim, ima i drugu stranu. Često, ne samo kada su paraolimpijci u pitanju, zaboravljamo sve muke i patnje kroz koje prolaze ljudi sa hendikepom. Ne samo da sjaj medalja može trenutno da zaslepi, pa treba videti šta dalje. Zato i pitanje da li smo dovoljno uradili za hendikepirane da im učinimo život dostojan čoveka. Ne samo u trci, već i na ulici, u školi, prodavnici...

Naravno, i "obični" ljudi imaju svoje muke. Pored svakodnevnih životnih, često nam se najviše smuče razni komesari, predstavnici, posrednici... koji nas svakodnevno pritiskaju. Zato, dole sitni događaji. Podignimo glavu gore, kad se srpska zastava diže na jarbol. Mislimo na naše sportske ambasadore u kolicima, a ne samo na one u foteljama. I učimo od njih kako se slavi život i njegova pobeda.