Kukolj za Novosti: Srce me boli zbog prvog kimona

ĐAK generacije u osnovnoj i srednjoj školi, student sa prosekom 9,8, u jednom trenutku asistent na fakultetu, trenutno jedini srpski olimpijac u džudou i od prethodne nedelje evropski šampion u kategoriji do 90 kg. Sve ovo stoji u biografiji Aleksandra Kukolja (25), džudiste koji zauzima poziciju broj jedan na svetskoj rang-listi. Već 18 godina gradi sportsku karijeru, ali to ga nijednog trenutka nije omelo da se ostvari kao ličnost i u drugim životnim sferama. Zna kad treba da bude ozbiljan, a kad ne.

- Želim da sam u gradu gospodin, na strunjači nemilosrdan, na fakultetu pametan i na slikanju lep - otkrio je Aleksandar Kukolj u razgovoru za "Novosti" šta mu je bitno. - Da li mi je škola smetala da napravim rezultate u džudou, definitivno ne. U grad ne moram da odem u sportskoj opremi, da bi znali da sam sportista. Na sve to gledam na neki drugačiji način. Kad su treninzi u pitanju, odem i na jogu, penjem se na stenu, odradim brazilsku džiju-džicu. Sve samo da bih bio što bolji u džudou.

Ovim sportom zarazio se još kada je prvi put seo u školsku klupu, sa sedam godina.

- Sećam se koji sam šorts nosio na prvi trening, baš mi je sad proletela slika u mislima. Proces otvaranja kluba Trudbenika u mojoj ulici, trajao je nekoliko meseci, dok se sređivala sala do tada namenjena za gledanje TV. Pomagao sam, bio svaki dan tu i postao član od prvog dana osnivanja. Krenuo sam samo zato što sam bio blizu, bilo mi je bitno da se bavim sportom bilo kojim.

Prvi kimono sašila mu je majka. Drugi takođe, treći je dobio na poklon od rođaka...

- Specifično je to da nikada nisam kupio kimono. Nemam sačuvan taj prvi i zbog toga me srce boli. Volim da ga poklonim više nego išta, tako da je i taj završio negde u matičnom klubu. Voleo bih da mogu da dođem do njega.

Transfer u DžK Rakovica desio se 2010. godine, koja je bila prelomna za karijeru evropskog šampiona.

- Za svetske klubove ne može se smatrati velikim, ali za naše uslove najveći klub ikada, po medaljama, uslovima, sjajnim sparing partnerima, odličnim trenerima. To je bilo ključno da pređem, iako je bilo i boljih finansijskih ponuda. Gledao sam na duže staze, zbog teške situacije, koja je zadesila moje roditelje. Nesrećno su izgubili posao i da nisam 2010. osvojio juniorsku evropsku medalju, koja mi je donela stipendiju, danas ne bih bio ovde gde sam. Prava odluka je bila da dođem u Rakovicu.

Znanje koje ima želi jednog dana da prenese na mlađe.

- Moj san i vizija je da budem trener i da imam klub. Želim da se posvetim proizvodnji šampiona, da im prenesem ono što ja nisam mogao da čujem od starijih. Da sam imao nekog ko zna ono što i ja sad, evropska medalja bi došla pre tri-četiri godine.

Već ima iskustva rada sa mladima, jer se na fakultetu oprobao kao asistent.

- Mnogo pažnje sam posvetio školi. Knjiga mi je uvek bila izduvni ventil za sport. Završio sam ekonomiju na Megatrendu, jer nisam mogao da se odreknem profesionalne karijere zbog državnog fakulteta. Zbog velikog zalaganja na predavanjima, uočili su me profesori, pa sam krenuo da im pomažem. Bilo mi je zanimljivo, držao sam predavanje studentima koji su dve godine mlađi od mene, a zvali su me "profesore". Kad budem imao vremena možda ću ponovo da se vratim na to, ko zna - ostavio je otvorenu i tu mogućnost Aleksandar Kukolj, uz želju da još bar sedam-osam godina usrećuje naciju uspesima u nacionalnom kimonu.

SKIJANjE VELIKA ŽELjA

- NE skijam i bojim se da naučim, jer znam da ako to uradim krenuću da pravim vratolomije i neću stati dok se ne polomim. Ne želim da dovedem svoju karijeru u pitanje. To je kao kad imate dobar film na lageru pa nikako da ga pogledate, siguran vam je i jedva čekate taj trenutak.