Komentar: Zlatni odbojkaši

BILA je 1995. Na ondašnjoj BK televiziji pojavila se slika iz Danske. Nenajavljeno. Odbojkaši Jugoslavije igraju kvalifikacije za EP u Grčkoj. U te kvalifikacije, uprkos još živim sankcijama, nekako su nas pustili. Pomogao je predsednik Svetske odbojkaške asocijacije Grk Mihalis Mastrandeas. Četa Zorana Gajića i Laze Grozdanovića pobedila je u gostima - 3:1. Onda su braća Grbić, Boškan, Brđović, Mešter, Kovač, Žare Petrović, Tanasković... još sredili i kod kuće i na strani Španiju, Makedoniju i Švedsku.

Na EP smo, kao svima još nepoznata sila koja se rađa, uzeli bronzu. Već na Olimpijadi u Atlanti definitivno smo zauzeli mesto u odbojkaškom sazvežđu, pobedivši Ruse u borbi za treće mesto (3:1). Već 21 godinu odbojkaši su u svetskom vrhu. Kontinuitet koji je teško postići u bilo čemu u životu, sportisti posebno znaju koliko je to teško.

Zlato iz Krakova, ostvareno u konkurenciji najjačih, prvo u Svetskoj ligi, potvrda je sjajnog talenta momaka na mreži, ali i Nikole Grbića u ulozi stratega nacionalnog tima. Do pre dve godine legendarni tehničar reprezentacije još je delio lekcije na terenu, a onda je Srbiju već dva puta doveo do finala Svetske lige.

Svojevremeno, kada smo počinjali uspon, jedna od velesila bila je Holandija. U prvom kolu EP 1995. zbrisali su nas sa parketa u tri seta - 15:5, 15:2,15:9. Imali smo sa njima još nekoliko antologijskih sudara, a onda su veliki narandžasti rivali jednostavno nestali kao respektabilan faktor u odbojci. Nisu preživeli, nisu opstali. Jugoslavija/Srbija, Brazil, Rusija, Italija, SAD. To je velika petorka svetske odbojke koja traje. Svi ostali su promenljivog sjaja i trajanja.