Nedeljko Terzić: Na pogrešnoj nozi

Medijski komentari i kritike među nama se šire kao epidemija i postaju poseban način konverzacije, kako u javnom mnjenju, tako i u domaćoj, kućnoj radinosti. Posebnost čine radijski i televizijski komentatori i prenosioci slika i situacija sa sportskih događaja. Za jedan pojam u srpskom jeziku veoma često se glože po desetine reči boreći se za primat da budu najčešće izgovarane. Ali, ne lezi vraže, ili je vrag već legao na rudu, umrežavaju se i uvrežavaju situacijski pojmovi koji izazivaju smeh i upitanost može li se to nekako i drugačije reći? Bar kod nas koji od jedne stvaramo deset novih reči.

Tako se može čuti i ovo: Iz novinarske lože jasno se vidi umor na levom beku koji trči kao da ima dve leve noge. Golman se previja i valja od bolova, izgleda da je to opravdana simulacija jer ga je lopta iznenadila na golu. Lopta ga iznenadila? Pa gde je on to došao na fudbal ili u piceriju? Da nije možda očekivao da mu neko sa kornera nabaci sendvič sa šunkom?! Šta se tamo sa druge strane događa, niko ne zna, domaći su potučeni do nogu. Bio je na pogrešnoj nozi i nije mogao da uhvati ovaj drop shot! (Pa koliko nogu ima taj teniser?) Reket ga ne sluša! Nije valjda da mu je nešto i otpevao? Oba boksera su premorena od fajterske borbe prsa u prsa, počeli su snažno da se grle. Pod njihovim košem vri kao u kotlu. Ovo nije košarka, ovo su prave gladijatorske borbe (bregasto nabildovanih i istetoviranih divova) do poslednjeg sekunda. Ko bi ga znao, možda su i stari Rimljani imali štoperice i ručne satove pa merili trajanje borbi njihovih junaka, divova, nesrećnika, robova i vucibatina onog vremena?

Nama je u krvi, da uz komentatora i mi komentarišemo, međusobno i uživo, i post festum gde smo posebno i najbolji jer znamo veoma dobro šta bismo i kako bismo mi, tako da su komentari iz sobnih fotelja prave poslastice: Ovo je dribling, ovo je fantazija, prava poezija! Možda bi i bilo tako da se iz pozadine ne čuju prateći vokali: Sudija pederu! Uprava m`rš napolje! Treneru majmune! Čim prvi iz mase cikne i urlikne, to je nekakav znak da kolektivna vriska može da počne, a u glasovnom stampedu ne zna se ko pije, ko plaća?

Poezija je u ovom slučaju, očigledno lepa reč upotrebljena u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.

Nedeljko Terzić, književnik