Vreme sazrevanja “Sporta” i Vlastimira B. Ignjatovića

Ja u i oko „Sporta”, evo, pet decenija i sedam godina! Onih minus 13, kada je rođen, čitao sam ga u školi, na izletu, letovanju... Jedanput, do tri puta sedmično kada je tada štampan.

Posle konkursnog rešetanja, preko 200 kandidata u amfiteatru Pravnog fakulteta, izabrani su stali ispred glavnog urednika Nikole Kapetanovića i sekretara Đorđa Dedića, koga su nasledili drugi (ne)odgovorni urednici: Lovrić, Vasiljević, Đorđević, Vujović, Milović, Jokić, Stojanović...

Bili smo 10 veličanstvenih: Pavlović, Čukić, Vasiljević, Đorđević, Jeremić, Lango, Milanović, Stojanović, Špic i moja malenkost. Svako je, na svoj način, obogatio novinarstvo Jugoslavije.

Ozbiljna novina, sa kanonima novinarskog pera: Kovačević, Bošković, Protić, Stojković, Popović, Lukić, Bulja, Kašanin, Janošević, Nikitović, Sokolović... zahtevali su temeljno novinarsko školovanje, disciplinu, prepoznatljiv „Sportov” stil, uz pet zakona " sedme sile": KO, ŠTA, GDE, KAD i KAKO.

Priznajem, bio sam ambiciozan, po nekada, sa „podstanarima” u glavi, praveći i serije ludosti, ali nikada na stupcima lista. Urednici su to tolerisali govoreći da „prolazim kroz vreme odrastanja”. Glavni zaštitnik bio mi je urednik Milorad Sokolović, raniji košarkaš Crvene zvezde i reprezentatovac, kod koga sam se odomaćio na rubrici čim sam prošao kroz glavni ulaz „Borbe”, gde se štampao „Sport”.

Elem, dosta o ozbiljnim stvarima, nego o mojim neozbiljnostima, što je odskakalo iz uobičajenih radnih okvira.

TIRANA

I Balkanski šampionat košarkaša 1965. godine. Hotel „Dajti”, sagrađen u vreme italijanske okupacije, bio je predviđen isključivo za strance. Svakog dana na recepciji dočekivale su nas gomile pamfleta...

Ja u i oko „Sporta”, evo, pet decenija i sedam godina! Onih minus 13, kada je rođen, čitao samotvorine diktatora Envera Hodže i pamflete protiv Tita.

- Hajde, kada se vratimo iz dvorane „Partizani” da to pokupimo u torbe i stavimo u sobne ormane - predložio sam, ali nije vredelo, jer se tokom četiri dana rpa knjiga nije smanjivala, a ormani se punili do vrha!

Nekako u približno vreme kada i BK u Albaniji, „plave” košarkašice igrale su na Svetskom prvenstvu u Južnoj Americi, Peruu. Samo 1964. Bio sam jedini predstavnik medija iz Evrope. Bugarski piloti prvi put su vozili sovjetski turboelisni Il-18 iz Sofije preko Atlantika. Usput smo sletali u Prag i Pariz da pokupimo reprezentacije ČSSR i Francuske i sa bugarskom i našom kompletiran je evropski kvartet za SP.

Grupna kvalifikacija bila je u Arekipi, gradu Inka, smeštenoj pod snežnom kapom Anda na visini od oko 2.000 metara. Visinska bolest je harala. Bili smo tri i više dana kao pijani. Često sam promašivao svoju sobu, upadao u tuđu...

Na ceremonijalnoj završnici ogromnog stadiona pod vedrim nebom u glavnom gradu Limi sovjetski korpulentni centar Skaidrite Smildzina proglašena je za mis Šampionata, naša lepuškasta Darinka Šaranović, kasnije Melić, za njenu pratilju.

Branka Prelević, koleginica iz „Borbine” kuće i ranija košarkašica Crvene zvezde i reprezentativka, selektor „plavih” koje su u Peruu zauzele šesto mesto „igrala” je u toj ulozi samo to leto.

Napomena: put sam platio iz svog džepa i godinama otplaćivao dugove za to atraktivno SP.

Zlatne košarkašice SAD u Peruu

ISLAND

Domaćin bjelovarskom Partizanu u Kupu rukometnih šampiona. Redakcija se nije složila za praćenje ovog hrvatskog kluba. Ipak, odleteo sam za Rejkjavik. Okačio sam mantil o čiviluk i rekao mlađim kolegama da, kada urednici pitaju gde sam, kažu: Nole (nadimak dobijen u „Sportu”) je upravo izašao. I tako tri dana.

Umesto pohvale za reportažu iz ledenog Islanda stigao me je hladan tuš. Kažnjen sam jednogodišnjom zabranom putovanja u inostranstvo, što je bila, i ostala, jedinstvena kazna u jugoslovenskom novinarstvu!

Zbog bjelovarskog Partizana bez putovanja

ISTANBUL

I 17. šampionat Evrope za košarkaše. Nisam bio akreditovan za to takmičenje. Zato sam se zinatio da svakodnevno pratim događaje sa tribina...

Ja u i oko „Sporta”, evo, pet decenija i sedam godina! Onih minus 13, kada je rođen, čitao sameninge na betonskom igralištu Partizana na Malom Kalemegdanu.

Pred let za Tursku rekoh selektoru Alekandru Nikoliću da se tako šarolika i nehomogena reprezentacija neće vratiti sa medaljom. Deveto mesto bilo je veliko razočaranje, a Nikolić priznao da sam bio u pravu. Napisao sam kritički članak i predao uredniku Sokoloviću, a ovaj kazao:

- On mi je kum i ne bi trebalo to da pustim u štampu, ali kao novinar moram.

Sutradan selektor je dao neopozivu ostavku, prva i poslednja ikad u Košarkaškom savezu Jugoslavije.

Na Fakultetu za fizičku kulturu, za zvanje višeg košarkaškog trenera, polagao sam pravila igre kod profesora Nikolića. Dao mi je šesticu. Na prigovor da je ocena niska, rekao je da se svaka glupost plaća, a ja mu uzvratio da je to istanbulska osveta.

FILIPINI

Se pamte po dvosturkoj pobedi „plavih” nad SSSR i proglašenju Dražena Dalipagića za najboljeg strelca i igrača SP, a ja po susretu sa predsednikom te države Markosom i njegove žene Imelde, došli u hotel da pozdrave šampione.

Gužva na izlazu. Ja njega, koji je ujedno bio i predsednik FIBA, za rukav i pitam da li je igrao košarku.Zavrteo je glavom, a njegovi telohranitelji mene za vrat i bace u gomilu gostiju. Imao sam željenu „informaciju” i veselo skočio u hotelski bazen da slušam podvodnu muziku!

1994. Svetko prvenstvo nije videlo naše košarkaše zbog sankcija, ali je videlo mene, koji sam se, opet, isprsio da platim bugarski avion iz Sofije do Kanade.

Po povratku na oglasnoj tabli „Sporta” pisalo je da sam kažnjen za loše izveštavanje, jer nisam javio da je hrvatski selektor Josip Đerđa zadržan u Torontu zbog seksualnog uznemiravanja hotelske radnice, a njegovi sunarodnici- iseljenici platili kaznu.

Nisam to javio jer mi je Zadranin bio veliki prijatelj, virtuoz pod obručima.

LENjINGRAD

Tako poznat u vreme sovjetske državnosti sada Sankt Petrograd, dočekao je košarkaše kao selekciju Beograda. Pre puta igrači me savetovali da kupim tri kilograma angorske vunice, jer je na ceni u SSSR-u. Dobio sam gomilu rubalja. Kupio sam: fotoaparat sa teleobjektivom, mini tv, kino-kameru, dvogled, električnu šivaću mašinu „Tula”, sanke sa volanom za sina Acu, džepni sat, suvenire... Silne kutije zauzele su pola kupea u spavaćim kolima. Košarkaši su se vratili sa rukama u džepovima - kupili dijamante!

Su, posle 20 godina, 1978. ponovo posetili zajedno muška i ženska košarkaška reprezentacija Jugoslavije, a ja prvi put i to u vreme agresivne kulturne revolucije.

U tržnom centru za strance (nije se moglo bez prevodioca) naručio sam teget odelo - uniformu sa kapom movkom kakvu su svi Kinezi, muški i ženski, nosili, po ugledu na predsednika Mao Ce Tunga.

Već sutradan sišao sam u restoran kao - Kinez, naši su se valjali od smeha.

LISABON

Je bio moja polazna tačka za obilazak gradova - domaćina predstojećeg fudbalskog prvenstva Evrope. Ali, želja je bila i da se sastanem sa Euzebiom, svojevremeno najboljim portugalskim i svetskim fudbalerom.

Čekao sam ga tri sata u restoranu gde obično ručava. Ušao je praćen gomilom novinara, fororeportera i kamermana. Sinula mi je ideja, stao sam ispred njega ignorišući zaprepašćene domaće kolege i rekao tamnoputoj legendi:

- Imam poruku za vas od Dragana Džajića - slagao sam znajući da su njih dvojica dobri prijatelji.

Euzebio je odgurnuo predstavnike medija i otpočel smo priču, ekskluzivno objavljenu u "Sportu".

SICILIJA I ŠPANIJA

Moja solo turneja novim „fiatom 850” od italijanskog ostrva gde su 1968. košarkašice u Mesini osvojile prvu evropsku medalju - srebro, pa do Atlanske obale u španskom Vigu, gde se nekoliko dana kasnije igrao EŠ za juniore koje je vodio Slobodan- Piva Ivković.

Ispod Pirineja vladao je Francisko Franko, zakleti neprijatelj komunista, a mene su na pomen Tita Španci usput oduševljeno pozdravljali i gostili, sve do Viga na granici sa Portugalijom!

ROTERDAM

I treće mesto na 12. EŠ naših košarkašica. Na doručku, silazeći sa sprata, odjekivale su moje šarene, drvene holandske klompe. Dobio sam burne aplauze od „plavih” devojaka uz veseli kikot za ovaj „štos”.

BEOGRAD

Hotel „Metropol” sredinom šezdesetih bio je glavni štab FIFA sesije. Od kolega iz redakcije, koji su vodili fudbalsku rubriku, poslat sam da pratim taj sastanak, jer sam dobro znao engleski jezik.

Prišao sam markantnom gospodinu sa bedžom FIFA i počela je priča... Posle desetak minuta engleske konverzacije stariji kolega, Kosta Stamenković iz „Politike”, šapnu mi na uvo:

- To je naš Andrejka, Mihajlo Andrejević!

Za 41. godinu grickanja hleba sa sedam kora, u Redakciji, dobio sam nagradu za životno delo od strukovnog saveza, nagradu i za moje - ludosti!

Kakav život! Ponovio bih ga, da može, sada u 81. godini.

Uh, ja razvezao kao da pišem memoare!

ZANIMLjIVOSTI

- Umesto pohvale za reportažu iz ledenog Islanda kažnjen sam jednogodišnjom zabranom putovanja u inostranstvo, što je bila, i ostala, jedinstvena kazna u jugoslovenskom novinarstvu

- Aleksandru Nikoliću sam rekao da šarolika reprezentacija ne da napravi ništa u Istanbulu na Ep, bili su deveti, a posle mi je profa dao šesticu na ispitu, nikada mi nije zaboravio kritiku

- Prišao sam markantnom gospodinu sa bedžom FIFA i počela je priča. Posle desetak minuta engleske konverzacije Kosta Stamenković iz „Politike”, šapnu mi na uvo: „To je naš Andrejka”

ALEKSANDAR ATANASIJEVIĆ: UVEK UZ SPORT I SPORTISTE

Srpski reprezentativac u odbojci, Aleksandar Atanasijević, kao i uvek prepun pozitivne energije, čestitao je našem i vašem listu 70.rođendan.

- Svaka čast na jubileju! Retko koji medij može da se pohvali tolikim trajanjem. „Sport” je decenijama uz sport, sportiste i velike i male sportske događaje. Zaista, nije mala stvar toliko godina opstajati u teškim vremenima i raditi profesionalno kako bi informacije o sportskim dostignućima stigle do čitalaca. Uz „Sport” je rasla i naša odbojka, od prve evropske medalje pre 40 godina, preko zlata na OI u Sidneju, pa do novijih uspeha, reprezentativnih i klupskih. Verujem da će tako da bude i ubuduće - poručio je Atanasijević.

ANDREA LEKIĆ: DA DOŽIVIMO STOTU

- Ne znam nikoga ni moje generacije ko nije bar prelistao „Sport” na velikom odmoru. Uz njega su odrasli mnogi, među kojima sam i ja. Sa nestrpljenjem sam čekala da pročitam šta piše u najstarijem srortskom listu na Balkanu. Kažu da ono što valja, ne treba menjati. Nisam ni ja promenila naviku da svakodnevno na trafici, kada sam u Srbiji, kupim „Sport”. Možda je bilo dana, ili meseci kada nisam čitala novinu, jer me je karijera odvela u Sloveniju, Mađarsku i sada u Makedoniju, ali sam često bila informisana „šta je izašlo u novinama”. Srećan rođendan novini koja je uvek bila na pravom mestu u pravo vreme. Da zajedno dočekamo stotu - poručila je Andrea Lekić.

NEMANjA MATIĆ: GENERACIJE ODRASLE UZ „SPORT”

Moje fudbalsko sazrevanje bilo je uz „Sport” i sada od srca imam priliku da najstarijoj sportskoj novini na Balkanu čestitam zaista redak jubilej, rođendan na koji mogu biti ponosni svi oni koji su godinama učestvovali u stvaranju novine. Mnoge generacije sportista odrasle su uz vaš list i on im je na neki način pomogao da se vinu u visine. Analitičan i prepoznatiljiv, svakako autoritativan, ja bih rekao i dobronameran, „Sport” je znao da isprati mnoge velike sportske rezultate, timske i individualne. Prisutan u zemlji i inostranstvu, prati i karijere nas koji predstavljamo Srbiju u belom svetu. „Sport” je bio i ostao - legenda.

Neraskidivo sam vezan za Vaš i moj „Sport” iz jednog prostog, ljudskog i, ličnog razloga. Moj prvi intervju, na početku ozbiljnije karijere, kada sam iz austrijske Arkadije stigao u Crvenu zvezdu, izašao je baš na ovim stranicama. Mnoge kasnije priče o meni, možda sam i zaboravio, ali prvenac, nikada. Kada postaneš poznat, mnogi te se „sete”, zato „Sport” zauzima posebno mesto u srcu. Čak i u vreme sadašnje kada me košarka odvela negde daleko, kao tekući angažman u Fenerbahčeu.

Najstarijem sportskom dnevniku želim sve najbolje za jubilarni 70. rođendan, ali i da ih doživi barem još toliko. Uspravan, nezavistan, objektivan, kao što ga oduvek pamtim. Srećno!