Mali: Prvi put na „severu” sa 18 godina

Gradonačelnik bez mane. Da li je to moguće? Gradonačelnici su političari, a oni su kvarljiva roba. Bar je takvo mišljenje ukorenjeno u našem narodu. Međutim, prvi čovek prestonice Srbije, Siniša Mali, stvarno je čovak na mestu. Bez poroka. Nikad nije pio kafu, već isključivo čaj. Ne puši, ne konzumira alkohol... Zvezdaška javnost bi mu u vrlinu ubrojala i to što je izabrao prave boje.

Ni reč o politici. Samo o sportu.

Na 27. Beogradskom maratonu istrčali ste Trku zadovoljstva u vremenu 28:30. Bar tako ste rekli. Koliko dugo ste se pripremali za trku i na koji način?

- Imam indikaciju dva vremena. Saradnica je merila vreme i ispalo je 28:30. Dečko koji je trčao sa mnom je izmerio 28:12. Meni je svaki sekund u životu bitan, a ovde je je 18 sekundi razlike. Realniji je da sam trčao 28:12. To je dobro, nisam imao prilike da se puno pripremam, poslednje tri - četiri noći uoči trke nisam puno spavao. Poslednjih godinu i po dana, otkakao sam krenuo da radim sa Aleksandrom Vučićem, vrlo malo vremena je bilo za pripreme, ali kad god mogu trudim se da malo podignem tegove, ili trčim. Svake godine kažem sebi da će to da se promeni. Ipak, volim da održavam kondiciju, rekreativno se bavim tenisom. Smatram da sam u dobroj formi, u odnosu na prosek.

Kakvu poruku ste hteli da pošaljete učešćem u Trci zadovoljstva?

- Ovo je bila prilika da pokažem na svom primeru, kao prvi čovek grada, koliko je sport bitan. Gde god mogu da učestvujem, ja ću to da učinim. Volim konkurenciju, volim da dajem sve od sebe. Od Beograđanke sam krenuo u sprint. Reako sam Nikoli Nikodijeviću da odatle do cilja dajem sve od sebe.

Normalno, mora gradonačelnik da pobedi predsednika Skupštine?

- Ne mora, ali je lep osećaj.

Za sledeću godinu najavili ste učešće u polumaratonu?

- Sve zavisi od obaveza. Ne mogu tek tako jednog dana da rešim da trčim polumaraton, ako se prethodno me pripremim. Nije dobro za organizam. Za sledeći maraton biću za godinu dana stariji i zreliji i moram da nađem način da se bolje pripremim. Realnije je da opet trčim Trku zadovoljstva, ali cilj mi je da ostvarim vreme ispod 28 minuta.

Da li ste se aktivno bavili sportom u mlađim danima?

- Oduvek sam se bavio sportom. Prvo sam počeo sa plivanjem. Bio sam dosta dobar u tome. Promenio sam dosta sportova. Kad je neko mlad, onda su mu mnoge stvari zanimljive. Karate, atletiku, tenis, ali najduže sam trenirao gimnastiku. Bio sam baš dobar. To je bio pravi sport za moju visinu i težinu. Tu sam se snašao i na svakoj spravi koju sam probao bio sam uspešan. Posle srednje škole sve sam manje vremena imao za treninge. Kad sam bio u srednjoj školi, imao sam izuzetne koeficijente. Sa 74,75 kilograma koliko sam imao, dizao sam iz benča 130 kilograma. Kad si gimnastičar onda ti snaga ostane. To je prosto neverovatno. Završio sam Petu gimnaziju, a u njoj su se svake nedelje održavali turniri u košarci, rukometu fudbalu. Bio sam u rukometu golman, ne samo najbolji u razredu, već i u školi. Odbojka je, takođe, bila sport koji sam voleo. Nizak sam, pa sam igrao primača. I sada rekreativno igram tenis. I stoni tenis. To je sjajan sport za ove godine, možeš lepo da igraš i da se preznojiš, a s druge strane uživaš u konkurenciji. Pre tri godine sam dobio zelenu kartu za golf. Hteo sam da probam, pa sam išao na kurs. Kad to završiš dobiješ zelenu kartu i sa njom imaš pravo da igraš na golf terenima. To je bilo to, posle nisam igrao nijednom, a kupio sam štapove koje i dalje imam.

Za koga navijate?

- Navijam za Crvenu zvezdu. Meni je otac navijao za Crvenu zvezdu, pa je bilo logično da brat i ja navijamo za Zvezdu. Interesantno je da nisam išao mnogo na utakmice. Gledao sam uglavnom mečeve Zvezda - Partizan, ili ako Zvezda igra sa nekim klubom iz inostranstva. Moj rođeni brat je bio zaluđenik za Zvezdu. Nije propuštao utakmice, gde god Zvezda igra. Sa ocem je išao i u Minhen. Ja sam voleo da idem na utakmicu, ali sam uvek imao neke druge obaveze. Trebalo je da provedem dva sata na stadionu, bolje je bilo da to vreme odvojim na neke druge stvari...

Spadate, dakle, u većinski deo Srbije?

- Po statistici,većinska Srbija navija za Zvezdu. Ipak, mislim da smo aktivno pomagali, koliko god smo mogli, i Zvezdu i Partizan. Oba kluba su brendovi Srbije i trebalo je pomoći „večitim rivalim”.

Koja je bila prva utakmica Zvezde koju ste odgledali na stadionu?

- Bilo je to sa Partizanom, na JNA, imao sam, možda, 18 godina. Vodio me je brat. Sećam se završeno je 1:1. Bio sam na severu, prvi put.

Na koga ste se ugledali, kao sportista?

- Zavisi kako kad. Pratim sport i volim da pratim sve sportove. Tenis, plivanje, gimnastiku pogotovu, formulu 1... Nisam imao idole, to se stalno menjalo, ali voleo sam uvek da budem najbolji u onome što sam radio. Uvek mi je Pit Sampras u sećanju, zbog onoga što je radio. Onaj servis-volej sam obožavao. Kako se prenosi neki teniski meč u kojem on igra, tako sam ja bio uz mali ekran. Tada je bilo drugačije vreme. Kad sam bio mali, nije bilo interneta, toliko programa, nisi ni imao koga da gledaš. Na svake četiri godine Olimpijske igre, neko prvenstvo koje prenosi RTS 2, ali nisi imao tu širinu kao sada, junaka, idola kojima si se divio. Ali Samprasase sećam.

Da li ste maštali da budete deo reprezentacije, da vam kliču ime, da učestvujete na Olimpijskim igrama, ili nekom drugom velikom takmičenju?

- Kada si mali, želiš da ti budeš taj koji odluči pobednika, koji postigne gol u poslednjem minutu, koji će da smečuje u poslednjem trenutku, da digneš visoko ruke i svi kliču tvoje ime. Sa te strane - jesam. Ako ne uspeš i ne budeš najbolji, najvažnije je da znaš da si dao sve od sebe.

Brendovi Srbije?

- Klubovi Zvezda i Partizan, ali nesporno da je brend broj jedan Novak Đoković. Milion ljudi prebacuju te lopticu, a on je najbolji. Takođe, Milica Mandić je ni iz čega napravila nešto veliko . Znam devojku, stvarno je impresivna. Tekvondo je sport koji nije jednostavan.

Kad ste poslednji put bili na nekoj utakmici?

- Pre desteak dana, kad je Zvezda igrala polufinale Kupa Evrope u košarci, sa Uniksom. U onom prvom meču, kada smo pobedili. Nemam vremena za utakmice, ali ni utakmice nisu za mene.

Zašto?

- To je za mene stresno, prosto neverovatno koliko stresno. Kada Đoković igra poslednji gem, ja isključim televizor, pa ga ubrzo uključim da pogledam rezultat. Što kaže moj otac, za mene je idealna košarkaška utakmica ona u kojoj tim vodi sa 20 razlike, minut pre kraja. Odgledam taj minut bez problema.

GITARA I MUZIKA OBELEŽILI MLADOST

Moja prva pesma - „Plačem”

U mladosti nije bio samo sportista. Bio je i muzičar.

- Završio sam muzičku školu, svirao sam gitaru, imao sam bend. I voleo sam da igram bilijar. I bio sam odličan đak.

Da li ste najpre zasvirali „Crnog leptira”?

- Ne, prva pesma mi je bila „Plačem”. Ja sam napravio muziku, a moj stric je napisao tekst. Bila je super pesma. I to prvi put kažem za čitaoce „Sporta”, nikada ranije to nisam otkrio u javnosti.

Koju muziku ste slušali?

- Nisam propuštao nijedan koncert „Riblje Čorbe” u Beogradu. Gde god su svirali, tu sam bio i ja. Izostajao sam, jedino u slučaju ako nisam bio fizički tu, u gradu. Sećam se, takođe, da sam u srednjoj školi, bio sam prvi drugi razred, išao na koncert Crvene jabuke, koji se održavao na Tašmajdanu. Tada sam se najlepše proveo. „Azru” volim, jedna od omiljenih pesama koju sam svirao je bila „Marina”. To je baš, onako, pesma za gitaru

TEKVONDO PRVA OPCIJA

Da je više porodica sa troje dece kakav je slučaj u porodici Mali. Srbija bi cvetala... Sinovi Teodor i Viktor treniraju tekvondo, uskoro će u taj sport da uđe i kćer Lola.

- U porodici, u podeli odgovornosti sa surugom, rekao sam da je sport moja obaveza.I starijeg i mlađeg sinam sam upisao na tekvondo. Stariji Teodor ima crveni pojas i sada će da polaže za crveno-crni. Trenira od četvrte godine. Mlađi Viktor ima zeleni pojas i polagaće za zeleno-plavi. Zašto tekvondo? To je bio, nažalost, jedini sport koji je primao decu od četiri godine. Niko više. Čak ni plivanje. Dete mora da ima bar pet godina. S druge strane, tekvondo je izuzetan sport za motoriku. Obojica su odlični, paralelo dva puta nedeljno treniraju plivanje. Pokušavam da kod njih napravim to da je sport zadovoljstvo i da moraju da razvijaju sportski duh. Šta će dalje da bude, ostavljam njima. Kad su bili mali, nisam im dozvolio da biraju. Šta oni tada znaju... Probali su i tenis. Mali Viktor je probao i fudbal, ali nije mu se svideo jer je bio još mali, nije imao ni brzinu ni snagu u odnosu na ostale, pa su mu stalno oduzimali loptu, kako je dobije. Onda se razočarao. Koji će sport da bude dalje od njih zavisi, ali što više sportova promeniš - dobro je.

Možda će deca u profesionalce?

- Neću da od dece pravim profesionalne sportiste ukoliko to neće, ali cilj je da razviju motoriku, da budu sposobni i da u zdravom telu razviju zdrav duh. U nekom trenutku bih voleo da probaju i odrade neki trening gimnastike. Bili smo u cirkusu, prošle subote, gledali su te gimnastičare i bili su oduševljeni. Gimnastičari su baš jaki ljudi.

Kakva je situacija sa najmlađim članom, kćerkom Lolom?

- Ima tri i po godine i sada je, nažalost „Što braća, to i ona”. Ako oni dignu nogu „H”, tako onda digne nogu „H”. Ako treba da se bije, ona ulazi u bitku opuštena. Ona je njihov indigo. Sticajem okolnosti njen prvi sport će da bude - tekvondo. Nek počne da trčkara...