Obradović za “Novosti”: Izbegli smo “ludnicu” i uzeli titulu

PUSTI devojke, navijače, prijatelje! Požuri na trening i misli na finale i Huventud! Bolji savet Željko Obradović nije mogao da da košarkašima Partizana koji su u sredu uveče, 15. aprila 1992, legli na vreme, naspavali se i odmorni ušli u četvrtak. Dan za istoriju crno-belih. U četvrtak, 16. aprila u Istanbulu, u prepunoj dvorani "Abdi Ipekči", pao je Huventud. Dan u kojem je ispisan najveći uspeh srpske klupske košarke. U sećanjima, na majicama, na svim snimcima, na semaforu i dalje stoji - 70:71! I ono već čuveno Nikitino: "Tri poena, tri poena, vreme je isteklo...".

Sve je od te trojke Saše Đorđevića ispričano. Skoro pa sve. Od tog četvrtka do ovog Vaskrsa prošlo je 25 godina. Četvrt veka. Željko Obradović je, za "Novosti", ispričao detalje kojih se setio vozeći Istanbulom, gde sada pobedama i košarci uči igrače i navijače Fenerbahčea.

- Kao igrač Partizana se sećam strašne greške koju smo svi napravili na fajnal-foru u Ganu 1998. godine. Bili smo u istom hotelu sa upravom, porodicama, navijačima, prijateljima... Opšta ludnica! O košarci smo imali malo vremena da razmišljamo. Takvu grešku nismo hteli da ponovimo 1992. Videli ste da se isplatilo - kaže popularni Žoc kroz osmeh.

Pokojni profesor Aleksandar Nikolić bio je sve vreme uz ekipu.

- Pokojni profesor je bio izuzetno važan čovek u pripremi našeg fajnal-fora. Apsolutno svaki savet je bio zlata vredan. Bili smo sami u hotelu, odvojili smo igrače od devojaka i prijatelja. Kada to gledam iz sadašnje perspektive, vidim da je to vreme, bez mobilnih telefona i interneta, izuzetno pozitivno uticalo na nas. Sada se igrači jedva odvajaju od mobilnih telefona. Kada ih vidim koliko vremena troše na društvene mreže i ostale stvari, kojima, na sreću, ne robujem, budem ponekad zbunjen. Ukratko, u Istanbulu smo se u aprilu 1992. spasli gužve i osvojili smo titulu - slikovit je Obradović.

Željko se seća i detalja iz priprema finalne utakmcice.

- Tokom regularnog dela sezone dva puta smo igrali sa Huventudom i obe utakmice su bile prilično dramatične. Hteli smo da u Istanbulu odigramo meč u kojem se mi pitamo za sve. Vodili smo na poluvremenu sa deset razlike, primili onaj "dugotrajni" koš Đofrese deset sekundi pre kraja, a posle je akcija Koprivica-Đorđević već milion puta prepričana. Pogledala nas je sreća koju smo zaslužili - dodaje Obradović.

Na TV snimcima se vidi samo reakcija sa klupe Huventuda, kada trener Lolo Sainc i ceo tim padaju u očaj. Nikada nismo videli "ludnicu" sa klupe Partizana.

- Šalim se naravno, ali je pitanje da li se iko seća da su Španci imali još dve sekunde do kraja meča i poslednji šut Harolda Prislija, koji je završio na tabli. Ja sam gledao tu loptu, kada mi je kum Milenko Savović već bio u zagrljaju. Šta je bilo posle toga... teško da se sećam - kaže Obradović.

Prođe četvrt veka. Bio je četvrtak 16. april, a trojka Saše Đorđevića još zvoni u riznici Partizanovih trofeja. Vreme nije isteklo!

DVORANA IDE U ISTORIJU

KUĆA i radno mesto Željka Obradovića su od 2013. u Istanbulu. Nekoliko puta tokom sezone ulazi u dvoranu "Abdi Ipekči" da igra protiv Efesa.

- Apsolutno uvek ulazak u tu dvoranu budi u meni posebne emocije. Taj osećaj je teško opisati jednom rečenicom. Prema informacijama koje imam, dvorana će uskoro biti srušena, jer Košarkaški savez Turske želi da na njenom mestu napravi izuzetno moderan trenažni centar za razvoj mlađih kategorija igrača - otkriva Obradović.