Ming: Učio sam basket od Divca!

OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA: ŠANGAJ
ULICA Ksijetu, broj 2570, distrikt Ksuhui. Adresa kancelarije Jao Minga, koji sa ovog mesta rukovodi košarkaškim klubom „Šangaj šarks“.

Sastanak i intervju za „Novosti“ bio je zakazan tačno za podne. Taksi stiže desetak minuta ranije, ali ne ispred neke velelepne, luksuzne zgrade, već do prilično skromnog dvorišta. Parkirani automobili iz kamiona istovaruju robu na ulazu, tridesetak koraka do centralnog objekta. Portir na ulazu spava. Probudilo ga je zvono.

- Da, da, došli ste na pravu adresu. Ovde radi Jao Ming. Popnite se liftom na deseti sprat, pa stepenicama idite do 11. - govori Kinez.

Na vrhu, iza staklenih vrata stoji Leri Ženg, jedan od direktora kluba.

- Sačekajte, molim vas, Jao još nije stigao. Mogu da vam pokažem naše prostorije dok se on ne pojavi - govori Leri i izvinjava se što u vitrinama nema više pehara. - Skoro sve smo ih prošle nedelje ustupili šangajskim vlastima, zbog velike izložbe koja se pravi. Dali smo im i razne slike.

Ali, ostala je na zidu još poneka uspomena na najbolje dane „ajkula“.

- Ovo je godina kada smo postali šampioni Kine. Vidite Minga, imali smo odlične košarkaše - priča Ženg.

Posle nekoliko minuta stiže i jedan od najboljih kineskih sporista svih vremena. Kosa skoro da mu češe plafon. Visok 229, težak preko 160 kilograma. Bože, pa još je veći nego na slikama, prođe kroz mi kroz glavu.

- Dobar dan, izvolite u kancelariju, tu ćemo razgovarati ako vam ne smeta.

Koji minut kasnije, Jao kroz smeh kaže:

- Ja se, zapravo, prezivam Jao. Ming mi je ime. Ali me na zapadu svi oslovljavaju sa Ming. Ne smeta mi to, ali kažem samo. Isto je i sa teniserkom Li Na, odnosno Na Li. Li joj je prezime, a Na ime.

Mnogi na vas gledaju kao na božanstvo ovde u Kini, što zbog uspeha u košarci, što zbog humanitarnog rada?

- Bog? Jedino sad da skočim sa 11. sprata i da vidim hoću li ostati živ. To je, naravno, nemoguće. Nisam ja bog, običan sam čovek. Mislim da ljudi možda više govore o meni kao o nekom idolu, ali reč bog je previše jaka. Moramo pažljivo da je koristimo i da pokažemo poštovanje.

Kako je biti Jao Ming?

Novac i popularnost vas nisu promenili?

- Roditelji su izgradili moj karakter. Društvo jeste uticalo, ali mi smo ti koji biramo sa kim ćemo se družiti, koji posao ćemo raditi. Dok nas roditelji stvaraju i usmeravaju. Ne samo biološki, već i mentalno. Ženu nisam pomenuo, ali i ona je veoma bitan faktor - šali se Jao.

Da li su slava i uspeh došli sudbinski ili ste se sami za to izborili?

- Eto, pre neki dan sam se sreo sa Novakom Đokovićem. Pričali smo o promenama u našim državama, na obe strane. Ne bih o politici, ali znamo da se promene dešavaju. Dok smo odrastali, naša generacija je bila svedok određenih promena, a samim tim je to uticalo i na naše sudbine. Moji roditelji su bili košarkaši, sedamdesetih godina, čuo sam priče kako su počeli da igraju, o njihovoj karijeri i životu posle toga. Ne znam da li bi sve bilo ovako da se od tad ništa nije promenilo, ali Kina je postala otvorenija ka svetu, i danas daje veće šanse mlađima da kreiraju sopstvenu sudbinu. Imao sam sreće da je kreiram na pravi način.

Uspevate li da pratite igre Đokovića?

- Tenis je postao veoma popularan u Kini. Delom zbog Na Li, ali i zbog Novaka i drugih igrača iz vrha. Tenis je izrazito takmičarski sport, za razliku od ekipnih sportova, jer morate sve da uradite sami. Nema nikog na kog možete da se oslonite. Jeste tu trener, ali on sedi iza, na tribinama.

O čemu ste razgovarali kad ste se videli?

- Imali smo privatan susret. Došao je u moj grad, sreli smo se u njegovom hotelu, doveo sam ćerkicu da ga upozna, jer ga ona mnogo voli. Kupio joj je sladoled, čime ju je oduševio. Uskoro će postati otac, čestitam mu na tome, mislim da je to veoma dobra vežba za njega - smeje se Jao. - Veoma je dobar, nežan čovek, ima smisao za humor, i on i trener Boris Beker. Pričali smo oko sat i po, kako je sport promenio naše živote i dao nam toliko toga. Bilo je to lepo druženje.

Kako je bilo odrastati u Šangaju, po čemu pamtite detinjstvo?

- Ovo je divan grad. Imam lepe uspomene. Škola mi nije daleko odavde, možda 15 minuta kolima. Pet minuta peške od stana u kom sam živeo sa roditeljima. Još sam u kontaktu sa drugarima iz osnovne škole, jednom ili dva puta godišnje odemo na žurku, zovemo nekada i učitelje. Nisam imao mnogo postera na zidu u sobi, nije ih bilo toliko u prodaji, u to vreme. Nisu to bile međunarodne zvezde, već lokalni heroji. Naši idoli su bili reprezentativci, momci koji su predstavljali Kinu na SP, osvajali medalje, donosili slavu. Zamišljali smo da budemo kao oni, da nosimo zastavu, pevamo himnu.

Pričali ste kako vam je sport pomogao da ne odlutate na pogrešnu stranu?

- Deca često imaju tu dilemu, ili u sport ili školovanje, ili tamo gde ne treba. Ja sam se kao dete opredelio za košarku. Visina mi je pomogla u tome, a i roditelji su mi davali savete. Sport pomaže mladima da nauče lekcije o zajedništvu, da je potrebno nekad snositi žrtve zarad tima, uče da budu lideri, ne samo da osvoje šampionat, već da izgrade karakter. To su univerzalne vrednosti koje treba negovati.

Prisetimo se vaše NBA karijere za trenutak. Kažite dvojicu najteži rivala protiv kojih ste igrali?

- Šekil o’Nil... A drugi? Hm... isto Šekil. On je neverovatno dobar. Priča za sebe. Ako pravite spisak od 10 najboljih centara u NBA, uključujući i one koji igraju, izbrojite koga želite. Nil je van te kategorije, daleko iznad. Drugi nivo u odnosu na sve nas.

Pamtite li mečeve protiv Vlade Divca?

- Kako da ne, igrali smo jedan protiv drugog. Pamtim svoj prvi meč protiv Šeka, ljudi su se brinuli da ću se povrediti. Moj agent mi je poslao video kasetu na kojoj je Vlade igrao protiv O’Nila. Rekao mi je: „Gledaj ovo pažljivo, uči, jer možeš na njegovom primeru da vidiš kako se igra protiv takvog igrača. Puno trikova, veštine.“ To sam i iskoristio.

Dok ste igrali za Kinu često ste briljirali u duelima sa Srbijom, kao na OI u Atini 2004?

- Neverovatno je to... Nekada me je sramota što imamo ovoliko veliku zemlju, 1,3 milijarde ljudi, a male države iz Evrope, Srbija, i bilo koja druga iz bivše Jugoslavije, bolje su od nas. Letonija isto. Igrači kao Dejan Bodiroga su sjajni, njemu sam se uvek divio.

Koliko znate o Srbiji?

- Znamo za Srbiju, ali da budem iskren, mnogo više ljudi ovde zna za Jugoslaviju. Ljudi imaju poštovanje prema toj nekada velikoj zemlji. Sećam se 1996, Atlanta, igrali ste protiv „drim tima“. Prvo poluvreme ste bili podjednaki, jaki kao stena. Uh, sjajna ekipa. Volim istoriju, geografiju, znam sve šta se u vašoj zemlji dešavalo proteklih 20 godina. Prošli ste kroz ratove i sve ostalo, a opet ste sačuvali tako jaku volju, imate divne ljude. Cenim to. Sport donosi ljudima nadu u Srbiji, rekao mi je Novak. To je tačno. Ja vam želim, takođe, sve najbolje - zaključuje Ming.