Boban Marjanović i mit o pradedinom opanku

Kada je imao 16 godina nije maštao da još poraste i da bude „Kengur”, kao u kultnom srpskom filmu, snimljenom bezmalo pre deceniju.

Bilo mu je sasvim dovoljno dobro i sa nešto manje od „dva i po metra” u njegovom drugom rodnom gradu, kako naziva Vršac. Boban Marjanović, istini za volju, nije ni tada, a još manje u vreme sadašnje, imao barem nekog košarkaškog idola, s obzirom na to da je već uveliko raskrstio sa dilemama kojom će sportskom stazom poći.

- Nikada nisam tako razmišljao, sviđa mi se ovaj ili onaj... Ako je baš potrebno, mogu da izmislim - ne silazi sa lica širok osmeh (ne)obično visokog (221) reprezentativnog centra beogradske Mega Vizure, koga je crnogorski kolega Slavko Vraneš (Metalac) za „tričavih” devet santimetara onemogućio da ponese epitet „naj” u domaćoj elitnoj ligi.

Ćaskajući o svemu pomalo, neobavezno sa i za basket okolnosti ekstremno visokim momkom, na pamet pada Arvidas Sabonis, sovjetsko - litvanski čudesni centar, nebu pod oblake, za koga će uvek biti mesta na večitoj listi, ne sa više od desetak imena...

- On je bio ludilo! Nema košarkaša, bez obzira na poziciju, koji ne bi poželeo dobar deo njegove karijere - ne ostaje ravnodušan 25-godišnji Marjanović.

Ali, ni sagovornik u tekućoj sezoni, posle već pomalo davnog perioda kada je bio „veliko čudo od klinca”, ne može da se požali... Samo da kucnemo o nešto tvrdo. Ludo dobra, ma odlična sezona u „maloj” Megi, koja je u Superligi uzela svima meru, osim crno-belima. A Marjanović je u najozbiljnijoj konkurenciji za naslov najkorisnijeg igrača prvenstva.

- Da imam deset godina više, konstatovali bi: „Evo ga, druga mladost”. A nije, još je ona „prva”, samo da se ovako nastavi.

Znači, magnet za gledanje?

- Kako samo bulje, ma zbog visine, čak i u Beogradu, mada većini brzo prođe kroz glavu da sam košarkaš –ističe Marjanović za “Sport”.

Nije valjda samo zbog toga?

- Prepoznaju me klinci koji vole basket, ponekad podelim i neki autogram - skromno će Marjanović.

A kada je 1988. stigao na svet u zaječarskom porodilištu, nije mnogo „obećavao”.

- Bio sam samo krupna beba, ali ništa mnogo preko standarda. 54 santimetara dugačak i 4.300 kg težak. Roditelji su uobičajene visine, kao i četiri godine starija sestra, koja čak pre spada u niže osobe.

Ipak, da krv nije voda, dokaz se nađe u nešto daljoj prošlosti.

- Čuo sam priču o pradedi, sa tatine strane, koji je bio izuzetno krupan, ne toliko visok, čovek. U boljevačkom kraju, gde sam odrastao, i dan danas pričaju da nisu mogli da mu pronađu opanak, koji bi mu bio taman.

Marjanović za razliku od pretka i uprkos visini, dužinom stopala ne bode oči.

- Sada je skoro uobičajeno da iole visoki muškarci nose 46, 47, pa moj 53 i nije strašan. Za patike nema problema, a kada poželim neku vrstu cipele, naručim preko interneta. Uopšte se ne patim da tražim po radnjama.

U njegovom slučaju ni garderoba nije problem, ako se izuzmu farmerke.

- Ne nosim džins, dobar deo dana provedem u sportskoj opremi, pogotovo u „punoj” sezoni kada se dva puta dnevno trenira. Odelo mi šije po meri čačanski „Tifani”, vezu mi je pronašao još Marko Ivanović, dok sam igrao, a on bio direktor u bivšem Hemofarmu.

Upravo pomenuti klub je lansirao klinca iz Boljevca i zauvek zauzeo mesto u srcu.

- U Vršcu i danas imam više prijatelja nego u gradu iz kojeg sam se otisnuo u veliki košarkaški svet. To je poseban osećaj, koji se nikada neće promeniti.

Kao i navika da često skokne do boljevačkog roditeljskog doma, pogotovo otkada se pre dve godine vratio u Srbiju.

- Sa mojim Vukom, kome nedostaje još koji mesec do pune dve godine, svaki slobodan trenutak koristim da skoknem do mesta gde sam odrastao, završio osnovnu školu...

Mesto u istočnoj Srbiji nalazi se u podnožju Rtnja, koji je krajem prošle godine bio jedna od najidealnijih destinacija u slučaju famoznog smaka sveta, i to na svetskom nivou. Ali, ako odbacimo unosne globalne marketinške prodaje magle, čajevi, od onog „muškog” do uobičajenih lekovitih, nadaleko prelaze srpske granice.

- U čajeve se ne razumem, niti ih nešto konzumiram, ali ima „nešto” u toj planini. Nažalost, nikada nisam krstario Rtnjem. Pa nisam imao vremena od košarke, ni kada sam počinjao, a tek sada...

Ali, kada se Boban uželi domaće kuhinje, nađe vremena da stigne barem podno Rtnja.

- Od mame Smilje samo tražim štrudlu sa džemom, nisam se promenio još od doba kada sam bio mali. Mogu i paprike punjene sirom, meso nije obavezno. To najbolje zna baka Bina, koja me uvek čeka sa „crnim” klot pasuljem. Volim čorbasta jela, a tada mi je meso višak.

I bez proteina, izgleda, može da se poraste do odličnog košarkaša.

- Kada nisam u Boljevcu, obožavam italijansku kuhinju, najčešće paste, pa još u novobeogradskom „Vapianu”... Supruga Milica ne deli baš moje oduševljenje, ali se solidariše...

Ipak, jedan običan dan u životu Bobana Marjanovića bio bi mnogo siromašniji da nije jednog malog Vuka...

- Imam duplu dozu treninga, u dvorani, pa kod kuće, taman posla da se žalim. Stigao sam da naučim da ga presvučem, okupam, a tek šetnje i osmesi... Sad je najslađi i neponovljiv - završava Boban Marjanović o nasledniku, koji još nije gledao tatu uživo na utakmici. Biće prilike...