Rambo Petković: Laž je da sam odbio da uđem u igru

SRPSKI Rambo je najbolji stranac u Brazilu svih vremena! Da, upravo tako, Dejan Petković (10. 9. 1972, Majdanpek) je legenda u najfudbalskijoj zemlji na svetu. Godine 2009. dobio je Orden Rio Branko od predsednika Brazila Lule da Silve, počasni je građanin Rio de Žaneira, počasni konzul Srbije u Brazilu, najbolji igrač Vitorije u 20. veku po izboru navijača, igrao je u sedam klubova u zemlji fudbala, kafe i sambe i u svakom bio kapiten...

A za reprezentaciju Jugoslavije samo sedam utakmica (1 gol). To Brazilci nisu mogli da shvate, kakva ste im objašnjenja davali?

- Nikakva. Kako da to objasnim.

Da li je razlog to što ste, kako se pričalo, u Buenos Ajresu 1994. odbili da uđete u igru?

- Laž je da sam odbio da uđem u igru, a notorna je laž da je trebalo da odigram poslednjih 10 minuta!

Šta se stvarno događalo u finišu utakmice sa Argentinom (0:1)?

- Zagrevao sam se više od sat vremena, to može da potvrdi i Milorad Kosanović, a kada je do kraja meča ostalo tri-četiri minuta, vratio sam se na klupu. Selektor Slobodan Santrač me je pitao što sam seo, odgovorio sam mu da će uskoro kraj meča. Niti mi je rekao da nastavim da se zagrevam, niti me pozvao da uđem u igru. Prema tome, i da sam hteo, nisam mogao da odbijem da uđem u igru jer me selektor nije ni pozvao. To je jedina istina.

Proglašeni ste za "neposlušnog", zbog toga niste igrali ni na SP 1998, a ni posle?

- Mnogo puta sam zakinut, ali neka to ide kao greh onima koji su tome doprineli. U novembru 1995, na primer, pobedili smo San Salvador sa 5:1, Savićević je postigao tri gola, Mihajlović jedan, ja sam namestio tri pogotka i dobio ocenu 8,5 kao i Dejo. Onda odemo u Meksiko i Santrač me ne stavi u tim. A objašnjenje neverovatno, nestvarno, rekao mi je: "Jesi ti nameštao golove, ali si izgubio dve lopte".

Pročitajte još Slobodan Marović: Stanković mogao da mi uništi karijeru

Ni to nije bio kraj vaše reprezentativne golgote?

- Nije, igrali smo sa Grčkom, došli su ljudi iz Real Madrida da me gledaju, a na poslednjem treningu, kažu mi: ako Mihajlović ne bude igrao zbog povrede, počinješ utakmicu. Miha se pojavi u odelu, a na teren ne istrčim ja, već Saša Ćurčić. Ušao sam sa rezervne klupe i postigao gol.

Da li biste i sada učinili isto?

- Ja nikada i ni za čim ne žalim. Pravio sam greške, i ja sam živ čovek, ali sam povukao i mnogo dobrih poteza!

Pet godina ste nosili dres Radničkog (53-34), debitovali ste 1988. protiv Željezničara sa 16 godina i 15 dana i oborili rekord Mitra Mrkele za jedan dan?

- Bio sam klinac, ali nisam znao za strah, bio sam drzak na terenu, želeo sam da igram i bio uveren da mogu...

Kako ste došli u Crvenu zvezdu?

- Ta priča je počela u jesen 1991, ja sam već nosio dres svih reprezentativnih selekcija, postigao protiv Kipra najbrži gol, sa centra. Hteli su oni mene još kada sam došao u Radnički, ali ja sam sebi rekao: doći ću u Zvezdu kao profesionalac, a ne kao klinac. Tako je i bilo, 1991. godine dogovorio sam se sa Džajom i Cveletom.

Pročitajte još Nebojša Vučićević: Dogovorio se sa Zvezdom, potpisao za Partizan

U prvoj sezoni, sa 19 godina, odigrali ste čak 30 utakmica i postigli pet golova?

- Odlazak najvećih asova, Deje, Robija, Pančeva... otvorio mi je vrata, odmah sam dobio "desetku" i odmah krenuo sa golovima.

Za 3,5 godine dva puta ste bili prvaci, osvojili i Kup, malo ili mnogo?

- Posle velike smene generacije, posle najvećeg uspeha u istoriji, to je bio dobar rezultat. Dupla kruna se pamti.

Transfer u Real Madrid je kao san?

- Sve je dogovoreno u avgustu, a u Madrid sam otišao na zimu. Došao sam 12. decembra, trener je bio Horhe Valdano, a već 15. januara sam otišao u Sevilju na pozajmicu. Iako sam u Madridu bio super primljen, navijači su bili protiv da odem. Osvojili smo Božićni trofej, pobedili Atletiko Madrid sa 3:2, ja sam dao i namestio gol, bio najbolji. Otišao sam na pozajmicu, a sledeće nedelje Valdano je smenjen. Nažalost, u Sevilji sam slomio nogu.

Za dve godine u Realu odigrali ste osam utakmica i postigli jedan gol?

- Vratio sam se na "Santjago Bernbabeu", gde me je dočekao Fabio Kapelo. Koji baš nije voleo naše igrače, setite se epizoda sa Dejom Savićevićem, Peđom Mijatovićem, Bobanom i Šukerom. Bio sam najbolji strelac na pripremama, ništa nije vredelo. Zato sam opet otišao na pozajmicu u Rasing Santander (5-0), pa je usledio povratak u Madrid.

Na turniru, na kome su učestvovali Real, Majorka i brazilski klubovi Flamengo i Vitorija bili ste zapaženi?

Pročitajte još Zoran Filipović: Golovi su moja lična karta

- Za Real je igrao drugi tim, ali sa Robertom Karlosom, Panućijem, izgubili smo do Flamenga sa 3:0, a Majorka je pobedila Vitoriju (1:0). U borbi za treće mesto bili smo bolji od Vitorije (5:1), postigao sam dva gola.

I naredne dve godine ste nosili dres Vitorije (88-58) a onda se preselili u Veneciju, zašto?

- Vitorija je u svakom smislu te reči moja. Proglašen sam za najboljeg igrača u istoriji kluba, ali bilo je više razloga za to što sam se vratio u Evropu. Zbog bombardovanja sam želeo da budem bliže kući, a Vitorija nije imala para i morala je da me proda. Odabrao sam Veneciju i ostao šest meseci.

Sledi povratak u Brazil, u Flamengo. Igrali ste sjajno ali ste se preselili u Vasko da Gama?

- U Flamengu, koji je daleko najpopularniji klub u Brazilu, igrao sam zaista sjajno, osvojili smo tri tutule, postao sam najveća zvezda posle Zika, koji je ikona kluba. Ipak, novca nije bilo i morao sam u Vasko. I tamo sam bio najbolji igrač, strelac i kapiten.

Otkud onda "izlet" u Šangaj?

- Ni Vasko nije plaćao, pa sam se preselio u Šangaj i odmah smo bili prvaci Kine.

Sledi povratak u Vasko, pa epizoda u Al Itihadu?

- Da, postigao sam za Vasko da Gamu 18 golova, otišao u Al Itihad, bio šest meseci, na prve četiri utakmice postigao sam četiri gola pa se povredio, bili smo na kraju šampioni.

Pročitajte još PIŽON ZA “NOVOSTI”: Arsenal je moja ljuta rana

Onda ste se vratili u Brazil. Prvo ste obukli dres Fluminensea, pa Gojasa, Atletiko Mineira, a onda, drugi put Flamenga?

- Da, bilo je to lepo putešestvije. U Fluminenseu godinu i po dana, 19 golova i onaj hiljaditi klupski, u Gojasu četiri meseca i dva pogotka. U Santos sam došao kada su bili 18. na tabeli, završili smo kao drugi, noseći dres Atletiko Mineira bio sam osam puta strelac. I na kraju - Flamengo. Ukupno, u dva navrata, osvojili smo četiri titule, postigao sam 59 golova, 33 na "Marakani". A navijači su posebna priča, kada su me pitali šta mislim o njima, odgovorio sam: ne znam portugalski toliko dobro da mogu to da iskažem rečima.

Sada ste u trenerskim vodama, opet u Brazilu, a ne u Srbiji, žestoko se borite?

- Kao i uvek. Radio sam kao trener i kao direktor u nekoliko klubova, a Srbija mi, bar zasada, nije u planu. Pripremam se za Svetsko prvenstvo, iz Rusije ću komentarisati utakmice za brazilski "Globo".