Krčmarević: Partizan me ne bi vratio da me DŽajić nije tražio

PAMTI Slobodan Krčmarević (12. jun 1965, Beograd) Conju Matekala i Gicu Damjanovića kod kojih je počeo da trenira fudbal kada je imao samo devet godina. Odmah, pa Partizan. Drugačije nije ni moglo da bude jer su svi njegovi u porodici partizanovci.

I krenulo je super, debitovao je 1983. godine.

- Menjao sam Mocu Vukotića protiv Osijeka, odigrao 35-40 minuta, a kršni i goropadni Kasalo mi nije mogao ništa.

Potpisao je ugovor na pet godina, ali je morao u JNA. I tada, za filigranskog driblera briljantne levice, počinje fudbalski košmar.

- Po povratku nisu me videli u prvom timu, a kako je Damjanović trenirao Bor, Slađan Šćepović i ja smo otišli kod njega na kaljenje.

Sledi i selidba u Švedsku.

- Došli Šveđani da gledaju Duleta Arsenijevića, golgetera lige, ali njemu nije išlo pa rekoše: dajte nam ovog malog. Ali, tada je limit za odlazak u inostranstvo bio 26 godina a ja sam imao 24. Izmisliše, međutim, da idem u Švedsku da se školujem za kompjutere tako da sam bio prvi igrač koji je otišao u inostranstvo mimo pravila. Ali, morao sam da raskinem ugovor s Partizanom da bih potpisao za Vaselund. Nisam mogao da ostanem više od šest meseci i vratio sam se.

Od Partizana, međutim, ni traga ni glasa.

- Tadašnji predsednik OFK Beograda Srdan Andrejević me je obožavao i tako sam stigao na Karaburmu. Srdan je čovek koji me je mnogo zadužio i večno sam mu zahvalan.

Pročitajte još Branko Rašović: Nisam dobio šansu u mom Partizanu

"Romantičarima" sa Karaburme je i te kako odgovarao romantični Krčmarević. Jer, on je bio kao violinista na krovu uzburkane fudbalske scene.

- OFK Beograd (72 meča, 33 gola) sam zaista zavoleo svim srcem. Bili smo siromašni ali ponosni, igrali dobar fudbal.

Do Partizana je ipak došao prečicom, a s osmehom kaže da mu je najviše pomogao Dragan Džajić!

- Da me Džaja nije zvao, uveren sam da me Partizan ne bi vratio. Tada je Zvezda počela da pravi tim za Bari, a meni je imponovao poziv Džajića koga sam, naravno, izuzetno poštovao, posebno zbog činjenice da sam i ja igrao levo krilo. U Partizanu su odmah raegovali, verovatno da ne bih dobro igrao u najvećem rivalu. Odluka je doneta srcem, a moje je crno-belo.

U Humsku je došao i Ivica Osim.

- Bojao sam se za svoj status jer sam znao da je Švaba voleo u špicu igrače poput Zlatka Vujovića. A opet, ja sam došao kao kapiten OFK Beograda, imao sam svoj rejting i ogroman motiv. Iako je Nenad Bjeković stao uz mene, osećao sam da nemam očekivani tretman. Skoro svaku utakmicu Osim me je menjao, a onda sam prvi put seo i na klupu, protiv Hihona, koju smo izgubili sa 2:0. Revanš smo igrali u Istanbulu, na poluvremenu je bilo 0:0 i onda me je Švaba poslao na teren. Namestio sam prvi gol Mijatoviću, zatresao mrežu u 88. minutu za produžetke. Jokanović je "pocrveneo" a mi smo izgubili na penale. Više se nije postavljalo pitanje ko će igrati na levom krilu.

Krčmarević tvrdi da je to bila izuzetna generacija.

Pročitajte još Nebojša Vučićević: Dogovorio se sa Zvezdom, potpisao za Partizan

- Možda i najbolja posle onih "beba" koje su stigle do finala KEŠ. Omerović, Pandurović, Stanojković, Vujačić, Milanič, Novak, Mijalković, Bogdanović, Jokanović, Brnović, Mijatović, Vorkapić, Gudelj, Zahović... Zvezda je tada bila prvak, jer je bolje izvodila one penale posle 90 minuta kad bi bilo nerešeno, a mi smo osvojili Kup. Kada su najveći asovi komšija otišli u inostranstvo, mi smo vratili primat.

Dve godine u Partizanu (preko 100 utakmica), a onda selidba na "rajsko ostrvo".

- Kipar je moja druga zemlja. Igrao sam osam sezona, tri puta sam bio najbolji igrač lige, nudili su mi i pasoš, ali ja sam odbio. Patriotizam. Ne znam da li je to bilo pametno, ali tako sam se osećao. Nosio sam dres Apolona iz Limasola (75-48), Paralimnija (23-16), Anortozisa u dva navrata (61-43), gde me je trenirao nedavno preminuli Dušan Mitošević, sjajan trener, veliki čovek. Dule nas je vodio ka Ligi šampiona i stalno bismo zastali na kraju. Sećam se utakmice sa Interom, izgubili smo na "San Siru" sa 1:0 golom Bergkampa, a onda smo u revanšu kod kuće igrali 3:3. To mi je jedna od najboljih utamica, kapiten Intera i reprezentacije Italije Bergomi nije znao gde se nalazi.

Zatim sledi grčka "tura": PAOK (15-3) i Panionios (31-7) i kraj u Famagusti. Još dok je igrao fudbal, znalac sa beogradske kaldrme je razmišljao o trenerskom pozivu.

- Bio sam pomoćnik Bobetu Pavkoviću sa reprezentacijom Srbije i Crne Gore do 19 godina, a onda me je 2003. Bjeković ponovo vratio u Partizan. Sve mi je dao osim da vodim prvi tim. Radio sam u školi i očekivao da dobijem da vodim Teleoptik. Nisam razmišljao odmah o Partizanu, hteo sam korak po korak. Posle sam krenuo trbuhom za kruhom i moja želja da budem trener crno-belih se nije ispunila.

Kao po nekom pravilu, Krčma se uvek vraćao u klubove koji su obeležili njegov život.

- Preuzeo sam 2005/06. OFK Beograd, u polusezini smo bili drugi, u polufinalu Kupa vodili smo protiv Zvezde sa 2:0 do 70. minuta, a onda pali u produžecima.

Pročitajte još Ivan Ćurković: Partizan je moj životni pogodak

Trener pa selektor, od 2007. do 2009. Krčmarević je vodio mladu reprezenaciju Srbije i odveo je na Evropsko prvenstvo.

- Radili smo u teškim uslovima, u baražu smo dva puta pobedili Dance sa po 1:0, sa Bendtnerom i Eriksenom. Sjajno je igrao Filip Đorđević, Matića i Milinkovića sam iz Košica pozvao pod zastavu. Pamtiću dok sam živ utakmicu sa Mađarima na Karaburmi, bilo je 8:0 za nas, Kačar je postigao pet golova. Bila je to rapsodija. Nismo se proslavili na EP, ali moram da kažem da nismo imali podršku FSS.

Krčmarević kaže da se trudio da sve ispoštuje i da ne bi došao u situaciju da se sa bilo kim prepucava - otišao je.

- Preuzeo sam 2010. godine Apolon i posle 10 godina im doneo Kup, zatim sam trenirao Anortozis, pa jednu godinu bio selektor Kazahstana do 21 godine, malo bio u njihovom klubu Zetsu, pa preuzeo Dohu Katokopiju, Rudar iz Velenja, a poslednja destinacija je bila Bahrein i klub Rifa.

Krčmarević se sada odmara i - čeka.

- Nemam neku želju da radim u Srbiji. To moje razmišljanje može da pokvari samo Partizan, ali ja sebe tamo ne vidim. Radio sam u Evropi, Aziji i Africi, govorim tečno engleski i grčki, služim se ruskim, a to vam verovatno govori da će me sudbina opet odvesti negde daleko. Razmišljam i da otvorim svoju školu fudbala i da trenersku karijeru završim kako sam i počeo - sa decom.