Goran Stevanović: Iz Partizana sam otišao bez poraza

GORAN Stevanović (27. novembar 1966, Sremska Mitrovica) prošao je kroz kapije stadiona JNA (tako se tada zvao) sa nešto više od devet godina, sa 16,5 je debitovao za prvi tim Partizana (396 mečeva - 79 golova), sa 19 zaigrao za reprezentaciju (1-0)... I već na startu, pri tom prvom koraku, Plavi je inicirao mali "rat"...

- Išao sam tada u OŠ "Branislav Nušić" na Voždovcu, igrao se neki turnir, pa su me istovremeno zapazili legenda Partizana Vladica Kovačevičć i deda Mlađa kako su zvali tenera u Radu Mitrovića. I jedni i drugi su me hteli, bila je to simpatična, pozitivna, da kažem, svađa...

* Bili ste još u "kratkim pantalonama" kada ste prvi put obukli dres prvog crno-belog sastava?

- Milošu Milutinoviću dugujem sve što sam napravio u karijeri. Nisam imao ni 17 godina i zaigrao sam protiv Vardara u Beogradu, a Miloš mi je dao priliku da debitujem i u reprezentaciji, protiv Austrije u Lincu, dobili smo sa 3:0.

* Kako je onda moguće da je to bila prva i poslednja utakmica u dresu sa državnim grbom?

- Miloš je kratko posle toga ostao na kormilu, posle poraza od DDR na "Marakani"(2:1) je otišao... U to vreme su se pojavili i "čileanci" i zasluženo dobili šansu, a i konkurencija je bila žestoka. Igrali su tada Baždarević, Mlinarić, Gračan... Svi stariji od mene. Nisam ljut, ne mislim da nisam igrao iz političkih razloga, zbog onih čuvenih "ključeva".

* Ipak, dok govorite na ovu temu, oseća se neka tuga u vašem glasu?

- Bio sam standardan u olimpijskoj reprezentaciji koja je obezbedila učešće u Seulu, selektor je bio Švaba Osim, a onda nam je rečeno da treba da skoro svi odemo u JNA kako bismo bili spremni za Svetsko prvenstvo 1990. godine u Italiji. I otišli smo i Savićević, Pančev i ja, ne sećam se ko sve još. Ispostavilo se na kraju da samo ja nisam igrao u Italiji. A bio sam po ocenama izveštača igrač godine na svom mestu, u timu sezone pored devet igrača Crvene zvezde bili smo samo još Šuker i ja. Zato je ostao taj žal, ali ponoviću, ne ljutim se na nikoga, fudbal je to, život je to.

* Dobro, hajde onda da se vratimo na lepše teme, osam godina igrali ste u Partizanu?

- Osvojili smo dve titule prvaka, a jugoslovenska liga je slovila za četvrtu, po kvalitetu, u Evropi! Bio sam potpuno ispunjen, bilo mi je prelepo u Partizanu, u Jugi, i da je mogao da se napravi bolji ugovor ja nikada ne bih ni otišao iz Humske.

o Otišli ste u Španiju, ali niste baš bili zadovoljni što ste nosili dres Osasune?

- Moj problem je bio da se prilagodim novim uslovima. Naime, mnogo je teško kada iz šampionskog tima dođeš u klub koji se bori za opstanak. Da sam bio manje nestrpljiv, verovatno bih sačekao neki bolji klub.

* Posle Španije na red je došla Portugalija?

- Pamtiću Farense po tome što sam u uglednom listu "Bola" bio proglašem za drugog igrača Portugalije, ispred mene je bio samo Žoao Pinto, a iza Balakov, Figo... Mogao sam u Sporting da sam hteo da uzmem portugalsko državljanstvo. Bio sam tvrdoglav, rezonovao sam, ne treba mi portugalski pasoš da bih igrao fudbal.

* Očigledno je u Portugaliji trebao. Sledeća destinacija - Grčka?

- I ja sam polako gubio ambicije shvatajući da mi veliki klubovi stalno nekako "beže". Igrao sam zajedno sa sjajnim Rusom Protasovom u Veriji i bili smo osmi. Godine 1999. prešao sam u Panelefsinijakos, ali sam povredio koleno i završio karijeru.

* U trenerske vode ste krenuli čudom sa Železnikom?

- Bila je to sjajna sezona. Bili smo četvrti, u Kupu smo prvo izbacili Teleoptik, crno-belu filijalu, a onda i Partizan. Posle 1:1, bili smo precizniji sa bele tačke. Naravno da su mi mnogo zamerili što sam izbacio svoj Partizan, ali meni te žaoke nisu smetale, čak su mi bile i interesantne.

Foto: M. Vukadinović

- To je bila ideja pokojnog Bate Bulatovića i Piksija Stojkovića. Ja Iliju Petkovića nisam znao, osim po čuvenju, ali sada kada je prošlo toliko godina tvrdim da smo bili najbolji selektorski tandem u mnogo godina unazad. Petko je čudo od čoveka, trener svetske klase, to iskustvo iz vremena provedenog s njim ne bih menjao ni za šta na svetu. Imao je neviđenu procenu, a meni je dao slobodu koju nisam mogao da imam ni kao prvi trener u klubu.

* U kvalifikacijama za SP u Nemačkoj prvi na tabeli sa samo jednim primljenim golom?

- Igrali smo zaista sjajno, odbrana je bila fenomenalna, na sredini se znalo ko šta radi, u napadu smo imali Kežmana, Žigića...

* Mundijal u Nemačkoj sasvim druga priča?

- Neću da pričam o raspadu države, problemima koji su nastali. Ne, hoću da kažem da nam je prvi problem bio crveni karton Vidića protiv BiH u kvalifikacijama, pa nije mogao da igra protiv Holandije. Tu prvu utgakmicu smo odigrali dobro, izgubili sa 1:0, a najviše mi je žao kako nam je Roben dao gol. Naime, u analizi pre meča, insistirali smo da samo na taj način ne smemo da primimo gol i pripremali se danima pre toga da nam Roben ne pobegne na taj način. A posle toga se sve raspalo, odbrana koja nam je objektivno bila najjači deo tima ostala je i bez Krstajića koji je slomio ruku, Gavrančić je igrao iako je nekoliko meseci pre toga operisan...

* Ideja da, pošto je Ilija Petković podneo ostavku, vi nastavite započet posao, nije realizovana?

- O tome se pričalo još dok je Bata Bulatović bio živ, očekivalo se da će Petko u inostranstvo, a ja da nastavim posao. Iskreno, očekivao sam da će tako i biti.

* Povratak u Partizan, prvo kao asistent Slaviši Jokanoviću?

- Zvao me je Tole Karadžić i izneo ideju da pomognem Jokanu jer je znao da smo nas dvojica jako dobri. Zvao me je i Slaviša, pristao sam i taj period je super, osvojili smo dve duple krune.

* Kada je Jokanović otišao, konačno ste postali prvi trener Partizana?

- Bilo je to čudno vreme, Jokan je otišao, otišla je i cela uprava, a izbori bili u decembru. I onda sam ja došao na osam dana, da se to premosti, a ostao sam osam meseci. Zvezda nam je bežala četiri boda a morali smo na "Marakanu". Da su nas dobili pobegli bi na "plus sedam" i to bio bio kraj svih nada. Pobedili smo, sa igračem manje, golom Klea sa 2:1 i zato sam ponosan na ono što smo uradili. Međutim, nisam se uklapao u tu novu koncepciju, predsednik je postao Dragan Đurić, on je doveo Stanojevića, ja sam otišao iz Partizana, koji je na kraju bio šampion, i to bez poraza. Nisam se naljutio, nikada rekao lošu reč o Partizanu.

* Niste dugo čekali na angažman, postali ste selektor Gane?

- I kao selektor Gane nisam doživeo poraz godinu dana. Prvi je bio i najteži, izgubili smo od Zambije u polufinalu Afričkog kupa, tako što je Đan promašio penal, a mi primili gol iz jednog šuta. Bila je to naša najbolja utakmica, ali nismo imali sreće. Pamtiću i remi sa Engleskom na "Vembliju" (1:1) kada nas je do neba hvalio Fabio Kapelo.

TRENERI POSTALI MARIONETE
* GRČKA, Kina, pa opet Grčka na trenerskom putu?
- U Veriji me očigledno nisu zaboravili, zatim sam otišao u Đingdao, pa Akrotikos Asteras, ali sam u ovim klubovima shvatio da institucija trener više nema pravi uticaj. Ja ne mogu da shvatim da treneri pristaju na sve, mada sam svestan da i ja nešto moram kod sebe da menjam ako hoću da nastavim da radim. A opet, teško mogu da prihvatim da su treneri sve više marionete i da se sve manje pitaju. I nadam se boljim vremenima i da ću nastaviti da radim. Dosadno mi je bez fudbala, a odmaram se već godinu i po dana.