Miodrag Živaljević: Kritikovao sam Tita i zbog toga bio crna ovca u Partizanu

MIODRAG Miki Živaljević (9. septembar 1951, Kragujevac) je od onih ljudi koje ili voliš ili ih se kloniš. Britak na jeziku, drčan na terenu, uvek moderno obučen, voleo je da se druži, da izlazi, da okuplja prijatelje. Ali, nije umeo da ćuti. I to ga je često koštalo. U intervjuu za "Novosti", valjda i zbog toga, samo je površno prešao preko vremena provedenog u Partizanu, pa smo morali da ga "vratimo" na početak priče.

o Šest godina u Partizanu zavređuju bar objašnjenje zašto želite da "preskočite" taj period?

- U pravu ste, mada ne želim da pominjem neke ljude, ne zaslužuju to. Odigrao sam u crno-belom dresu 288 utakmica i postigao 88 golova i to sve do 24. godine. Ali, to je malo ko poštovao, često sam se plašio, i kada postignem gol ili dva, da neću početi narednu utakmicu. Taj kompleks me je sputavao da pružim još više. Takođe, trebalo je da dobijem stan po slovu ugovora i kada sam posle dužeg čekanja tražio da se to ispoštuje, neki članovi uprave, koju su tada drmali i u državi, nabedili su me da ucenjujem klub i zabranili da idem na pripreme...

o Dug jezik, pogotovo u to vreme, nije bio baš preporučljiv?

- Nije, naravno, ali, nikada nisam umeo da ćutim. Ja sam u to vreme kritikovao i Tita, što se naravno nikome od rukovodilaca u klubu nije dopadalo. Bio sam crna ovca i zato nisam bio omiljen. A tražio sam samo da ispoštuju dogovore i ugovore. I zato mi nije krivo što sam se tako ponašao, jer to sam bio ja.

o Ima valjda i lepih uspomena za vreme tih šest godina?

- Naravno, bilo je i lepih druženja, prijateljstava koja traju i dan danas. Ja se vidim ili čujem sa Radomirom Antićem, Refikom Kozićem, Galebom Boškovićem, Ivanom Golcem, Ljubišom Tumbakovićem...

o Ima onih koji kažu da je to bila jedna od najboljih generacija?

- Imali smo zaista sjajan tim, ali bilo je i podela koje su nam nanele mnogo zla. Kada svi zajedno plačete posle poraza ili se radujete pobedi, to je ono pravo. Međutim, drugarstvo je nestalo zbog loše politike kluba. Ali, ko je znao da to iskustvo iskoristi, taj je profitirao. Radomir Antić je napravio čudo sa madridskim Atletikom upravo zato što je koristio iskustva iz tog vremena i svaka mu čast.

o Posle nesporazuma sa čelinim ljudima Partizana bili ste na ledu, karijera vam je bila pod znakom pitanja?

- Čuveni golman Perica Radenković me je izvukao iz živog blata. On je moj drugi otac i hvala mu za sve što je uradio za mene. Kada nisam znao šta ću i gde ću, a živeo sam u jednom sobičku na Vračaru sa ženom i detetom, Perica mi je savetovao da odem u JNA. Rekao sam mu: ne mogu, ko će da izdržava moju porodicu? Perica je odgovorio onako šmekerski, na njegov prepoznatljiv način - ja. Objasnio mi je tada da on nije menadžer ali da će se potruditi da mi, kada izađem iz vojske, pronađe angažman u Nemačkoj. Tako je i bilo, kada sam skinuo uniformu, na savet Sretena Begovca sam otišao na tri meseca u Spartak a onda mi je Perica sredio da dođem na šest meseci u Nirnberg.

o Ostali ste u Nemačkoj dve i po godine?

- Igrao sam dobro, potpisao ugovor na još dve godine, za Nirnberg upisao 66 utakmica i postigao 14 golova. Super sam se osećao, u drugoj ligi sam 11 puta bio proglašen za igrača utakmice, ušli smo u Bundes ligu. I ko zna koliko bih ostao u Nemačkoj, ali smetalo mi je hladno vreme, zaleđeni tereni...

o A onda je stigao poziv Ivana Ćurkovića?

- Eme Žake, koji je bio cimer sa Ćuretom u Sent Etjenu, postao je trener Liona i on me je preporučio. Zaigrao sam za Lion u baražu za opstanak protiv Avinjona, pobedimo 6:0 ja postignem tri gola, u revanšu izgubimo sa 4:2 a ja se opet upišem u listu strelaca. Ali, moram da priznam da tada nisam bio zreo i sam sam kriv što nisam nastavio u Lionu. Isplate mi Francuzi, ipak, ceo ugovor i ja odem na probu u Ren. Dogovorimo se da ostanem godinu dana, a katolički pop mi je doneo 150.000 franaka na ruke.

o Sledeća fudbalska stanica - Kipar?

- Imao sam već punih 30 godina, vratio se u Beograd i planirao da ostavim fudbal. I onda je stigao poziv iz Anortozisa i ja pristanem jer sam uvek voleo da putujem, upoznajem zemlje, gradove, razne kulture. Bila je to sjajna godina, živeo sam opušteno, mirno, trenirali smo dva puta nedeljno. Trebao nam je srednji igrač i ja pozovem mog druga iz Partizana Nebojšu Ličanina. Druženje, uživancija...

o A onda, kao sa neba, Amerika?

- Dragan Terzijoski me je odveo "preko bare". Krenuo sam u kraću avanturu a ostao 24 godine. Sve to tamo je ličilo na film. Odigram za Nju Džersi četiri utakmice, povredim se i oni me kaširaju. Išao sam dalje, igrao za njujorške Strele, to je bio indor soker, pa se preselim u Kanzas ali ne odigram nijednu utakmicu pošto sam se povredio. Ali sam se lepo provodio. Vratim se u Beograd na tri meseca pa potpišem za Džeksonvil i tamo mi je sve bilo idealno. Bio sam poznat kao Miki Zi, teško im je bilo da izgovaraju Živaljević, proglašen sam za MVP u plej-ofu, bio drugi strelac Lige, zajedno sa asistencijama sakupio sam 25 poena, saigrač mi je bio Ninoslav Zec, nekadašnji sjajni igrač OFK Beograda. Pravi fudbal na travi ipak mi je više odgovarao.

o I kada ste završili karijeru ostali ste u SAD?

- Meni je tamo bilo prelepo. Uživao sam na Beverli hilsu, lepo se provodio. Igrao sam i neke utakmice za restoran jednog prijatelja, Srbina, čuvao me je tada legendarni pevač, Rod Stjuart. Otvorio sam potom fudbalsku školu u Džeksonvilu, dolazilo je preko pedesetoro dece. Ali, nije me držalo mesto, 1996. godinu proveo sam u Klivlendu, pa se vratio u Beograd, a posle 12 meseci ponovo se vratio na Floridu...

o I onda ste otišli u taksiste, kako, zašto?

- Od 1999. do 2013. sam vozio taksi na aerodromu i, verovali vi ili ne, uživao u tom poslu. Obrazovao sam Amerikance koji nisu previše pametni, imao milion priča i isto toliko doživljaja, mogao bih knjigu da napišem. I sa 62 godine sam otišao u penziju i vratio se u moj Beograd. Za sva vremena!

o Kakvi su vam planovi, šta ćete raditi, čime se bavite?

- Neću ništa da radim, živim od američke penzije i uživam, sa suprugom Jadrankom koju obožavam, sa prijateljima sa kojima se stalno viđam. Jedan je život.