Nađ: Svestan sam da sam još u trenerskim pelenama

PRVA trenerska stanica - Rakovica. Rešio je Albert Nađ (42) da se iz kancelarije vrati u fudbalski "rudnik", opet na teren. Kao igrač, ostavio je dubok trag u Partizanu i reprezentaciji, a po završetku karijere jedno vreme je bio uspešan sportski direktor i koordinator u Humskoj.

Odelo je odavno skinuo, obukao je trenerku i hitro krenuo u sledeću misiju. Zakoračio je Albert u trenerske vode sa onom strašću i posvećenošću po kojima je uvek bio prepoznatljiv. Zašto je izabrao baš Rakovicu kao svoj novi početak, objašnjava u razgovoru za "Novosti".

- Uvek sam bio čovek koji voli prave izazove, zato sam i prihvatio poziv novog predsednika Igora Dilanovića, koga dobro poznajem - kaže Nađ. - Rakovica, klub s tradicijom dugom 80 godina, sigurno bi se ugasila da nije došao Igor sa svojim saradnicima. Uveren sam da je ova čitava priča apsolutno sportska i pozitivna, u suprotnom bih pobegao kao đavo od krsta. Pričali smo, napravili plan, i ja sam preuzeo ulogu sportskog direktora, ali istovremeno je moj posao i da vodim ekipu, pošto sam rešio da se ozbiljno bavim trenerskim poslom. Upravo planiram da apliciram za dobijanje A licence.

Počelo se bukvalno od nule. Nađ je preuzeo ekipu na polusezoni sa samo pet osvojenih bodova i teoretskim šansama da se izbori za opstanak u trećem rangu - Srpskoj ligi Beograd.

- Ostalo je nekoliko igrača, svi drugi su otišli. Na brzinu je napravljena selekcija, za dve nedelje na probi je bilo 70 igrača. Uz pomoć mojih saradnika Dragana, Marka i profesora Blagajca, kome posebno zahvaljujem, formirana je ekipa od momaka među kojima nema nijednog starijeg od 23 godine. Iako su nam šanse da ostanemo u Ligi bile nikakve, na prvom sastanku sam otvorio vrata svlačionice i rekao: "Ko smatra da će ova ekipa ispasti, slobodno može da izađe." Kod mene je tako, uvek sam bio borac, nikada se nisam unapred predavao.

Ovo je Nađu prvo trenersko iskustvo...

- Ni od čega pravim nešto, i ubeđen sam da ću uspeti, jer smatram da pošteno radim ovaj posao. U ovoj ekipi ima i partizanovaca, i zvezdaša, i radovaca, ali ja sam im odmah rekao: "Momci, ovde postoji samo jedan klub, grb Rakovice je za vas i majka, i otac, i sestra, i brat." Jesmo amateri, ali ja hoću da radimo profesionalno. Možda tražim previše,ali sam uvek u životu postavljao visoke ciljeve. Prvo za sebe, pa za druge. Izgubili smo u pet prolećnih kola, možda u ovom trenutku nemamo kvalitet, ali imaćemo ga za mesec, dva meseca ili u narednoj sezoni.

Samouvren je, ambiciozan, zna šta hoće, ali vrlo realno i trezveno gleda na svoj poziv.

- Krenuo sam u ovaj posao da ga završim do kraja. Nisam od onih koji počinju nešto pa odustaju. Međutim, ne mislim da to što sam imao bogato igračko iskustvo znači da ću biti i dobar trener. Znam da je ovo kompleksan posao, pravi stručnjak mora da bude i dobar pedagog, psiholog, mama i tata, pogotovo ovom mlađim generacijama. Od svojih saradnika uvek očekujem iskrenost. Meni kritika ne smeta, uvek sam kao igrač iz kritika najviše izvlačio. Oni koji su me tapšali po ramenu i pričali da je sve OK, od njih sam uvek bežao. Nemoguće je da sve radiš dobro. Želim da učim, da se edukujem, napredujem, svestan sam da još nisam izašao iz trenerskih "pelena". Smatram da imam afinitete, dokle ću dogurati, videćemo - iskren je Nađ.

Već je izgradio svoju trenersku filozofiju.

- Samo napadački, hoću da moje ekipe igraju lep fudbal, uvek za gol više. Neka izgubim i sa 10:1, ali hoću da postignem gol, da stalno pritiskam rivala.

Zna se da fanatično, i kako sam kaže, bezuslovno voli Partizan. Baš zbog toga se trudio da hladne glave odgovori na pitanje da li razmišlja o tome da jednog dana preuzme crno-bele.

- Naravno da bih to voleo, ali kada gledam trezveno, možda ne bih mogao da budem trener Partizana, jer bih previše emocija unosio u posao i ne bih mogao da se iskontrolišem. Možda će me godine smiriti. U ovom momentu su te emocije prevelike. I sada kada gledam utakmice Partizana postoji nešto što kuva u meni, što neki ne razumeju. Kad me pitaju zašto volim Partizan - ne znam šta da kažem, ne mogu. Jednostavno ga volim i to je kraj.

Napravio je Albert i jednu zanimljivu paralelu.

- Nenad Lalatović je mlad, odličan trener koji ima sve kvalitete da postane vrhunski. Video sam da je u Crvenoj zvezdi unosio mnogo više emocija nego što je bilo potrebno. Prošao je onako kako smatram da nije trebalo. Mnogo mi se sviđa što se nije libio da vodi bilo koju ekipu i što je u svakoj pravio rezultat i igru. Pored njega, poznato je da od ove mlađe garde izuzetno cenim Saleta Stanojevića, s kojim sam odlično sarađivao i dopunjavao se, kao i Vuka Rašovića, Iliju Stolicu. Marko Nikolić je takođe izuzetan stručnjak. Volim trenere koji su posvećeni svom poslu, koji su studiozni i koji imaju svoj tim od poverenja, ali ne one koji klimaju glavom. Stručni štab koji svom treneru ne klima glavom je najbolji.

Kaže da je u igračkoj karijeri najviše naučio u Betisu od čuvene "kornjače" Luisa Aragonesa, da se divio Ivici Osimu i da posebno poštovanje ima prema legendama.

- Što bi se reklo, kunem se u starije generacije trenera, od čika Conje Matekala, Branka Rašovića, Vladice Kovačevića, pa do Rešada Kunovca, Blagoja Paunovića, Gice Damjanovića, Radomira Antića. Oni su nam unosili ljubav prema onome šta radimo. Učili nas da volimo Partizan, poštujemo generacije koje su ispred nas. Ove sadašnje nikoga ne poštuju, imaju poremećene sisteme vrednosti - smatra Nađ.

ĆALE, UMREĆU TI AKO ODEM U ZVEZDU

KOLIKO Nađovo srce kuca za Partizan, govori i ova anegdota iz detinjstva.

- Dok sam još kao klinac bio u Teleoptiku, kod mog oca su došli ljudi iz Crvene zvezde. Nudili su nam sve i svašta, čak i to da mojoj majci, koja je radila u frizerskom salonu, nađu državni posao, otvore radnju... Otac me je pitao šta mislim, a ja sam mu rekao: "Neću, ćale, ne mogu, umreću ti ako odem u Zvezdu." Sedam dana kasnije nije bilo srećnijeg od mene kada su došli ljudi iz Partizana, Blagoje Paunović i skaut Gordan Stojanović - seća se Nađ, koji je za Partizan igrao 203 puta (13 golova), dok je za reprezentaciju nastupio na 45 mečeva (3).