Jovanović o Partizanu: LJubav počela suzama

DOŽIVEO je Partizan tog 23. avgusta 2005. jedan od težih udaraca na međunarodnoj sceni, kada je slovačka Artmedija odbranila 0:0 iz prvog meča i stigla do penal lutrije koja je odvela u Ligu šampiona. Svaki navijač crno-belih sigurno i dan-danas ima ožiljak na srcu od tako "brutalne" eliminacije, a ta 120-minutna borba prsa u prsa ima posebno mesto u srcu Đorđa Jovanovića (17), momka kojem mnogi predviđaju blistavu karijeru, kako u Partizanu, tako i kasnije izvan granica naše zemlje.

Tog vrelog avgustovskog dana muški deo porodice Jovanović je po ko zna koji put "potegao" čak iz Leposavića da bi u Humskoj gledao voljeni klub, a za razliku od prethodnih događaja tada je sa starijima prvi put krenuo i šestogodišnji Đorđe. Kucnuo je čas da upozna Partizan.

- Prvi moj susret sa Partizanom je utakmica sa Petržalkom. Tada sam prvi put video stadion, nisam mogao da verujem kakva je atmosfera. Kasnije smo stalno dolazili, nikakav problem nam nije bio da se vraćamo odmah posle utakmice i stižemo kući u 5 ujutro - počinje priču Jovanović.

Velika nada crno-belih priznaje da je tada bio isuviše mali da bi shvatio težinu poraza, ali su mu reakcije najbližih ukazale da je u pitanju ogroman udarac.

- Video sam oca, strica, dedu, njihove poglede, tugu, kako im je bilo teško. Bio sam još mali, da bih sve shvatio i prihvatio, a upečatljiva scena mi je i dalje kada je Boja promašio penal. Sedam godina kasnije sam bio na pripremama kada smo prošli Anderleht i ušli u Ligu šampiona. E tada je bila ludnica do tri ujutro.

Više od deceniju kasnije isti taj dečak koji je svedočio suzama najbližih zbog poraza od Slovaka došao je u priliku da rodbini natera suze radosnice na oči u prijateljskom meču protiv solunskog PAOK.

- Pre toga sam za prvi tim odigrao samo jednu pripremnu utakmicu 15 minuta i protiv Zete u utakmici zatvorenoj za javnost pola sata. Protiv PAOK sam samo gledao tribine dok sam bio na klupi, a kad sam ušao malo me secnulo, bilo mi je hladno i nisam osetio noge. Posle tri-četiri minuta je sve prestalo, a na terenu sam radio ono što bi trebalo da radim.

Mnogi Jovanovića već sada porede sa Urošem Đurđevićem zbog pozitivne fudbalske drskosti i beskompromisnosti, a on je svestan da su u ovom trenutku, logično, stariji napadači u prednosti.

- Nadam se da je proleće prilika da izrastem u igrača. Većinom zavisi od mene, nešto naravno i od trenera. Na meni je da slušam starije igrače, najmlađi sam ovde, ako budem radio sve kako bi trebalo neće biti problema - zaključio je Jovanović.