Miroslav Janković: Koliko bi danas vredeo Pele

JAPANCI su Kristijanu Ronaldu ponudili milijardu dolara da potpiše s njima doživotni reklamni ugovor, a Mančester junajted nudi Lionelu Mesiju 100 miliona dolara da ne produži ugovor sa Barselonom, već da za dve godine, kada mu isti istekne, dođe kod njih i potpiše za "crvene đavole", nakon što prethodno na čeku ispiše svoju cenu.

Je li to svet oboleo od fudbalskog ludila? Da li mogu dve noge jednog čoveka da vrede toliki novac? Kako će Ronaldo od sadašnje svoje 31. godine odrađivati taj mamutski ugovor, po čemu on može zaluđivati fudbalsku publiku i puniti kasu Japancima kad prestane davati golove za nekoliko godina?

Nijedan fudbaler danas na svetu ne vredi ni sto miliona dolara, jer bi za te pare morao sam da rešava utakmice i daje tri-četiri gola po meču, kao i da njegov tim stalno bude šampion.

Kako li se oseća pred ovim vestima najbolji fudbaler sveta svih vremena - Pele? On je u celoj karijeri zaradio jednu godišnju platu ove dvojice. Da li bi Pele danas vredeo milijardu dolara?

Istinski fudbalski stručnjaci, ne oni koji imaju samo mišljenje ili ukus, znaju da u istoriji loptanja postoje trojica fudbalera koji su za klasu bolji od svih ostalih i ta trojka bi istovremeno bila idealni i najbolji napadački trio svih vremena: Pele, Maradona i Mesi. Njihova vrednost ide baš ovim redom. To su jedini igrači u istoriji fudbala koji imaju natruhe genijalnosti u sebi: Pele poveći grumen, Maradona pola od toga, a Mesi nekoliko mrvica.

Zato Pele, kao prvi među njima, zaslužuje esej o sebi, pošto je on antiparadigma današnje ludosti oko, pre svega, Kristijana Ronalda, od koga japanska marketinška mašinerija pravi postbiblijsko "zlatno (fudbalsko) tele".

Pele je igrao u vreme kada nije bilo žutog kartona kao kazne, kada se mogao menjati samo jedan igrač tokom meča, pa je na nekim utakmicama i branio umesto povređenog golmana, kada je lopta bila znatno veća i duplo teža, jer je bila od čiste kože, koju bi kiša znala natopiti za još jednu njenu težinu. A današnja lopta je napravljena da kompjuterski menja pravac, vara golmane kako bi se postizalo što više golova. Kopačke su bile od grube kože, tvrde i teške, tereni grbavi i bez drenaže.

Sudije Pelea uopšte nisu štitile od grubijana, čak se smatralo da je oštra, pogibeljna igra nemačko-engleskog tipa oličenje pravog, muškog fudbala. On je igrao u vreme kada je bilo normalno da bek ili half klizeći startuju s obe noge na njegovu jednu, i to onu stajnu. Ko zna šta je fudbal, zna i kakvo je to divljaštvo. Pele je zbog takvih kostolomaca propustio deo prvenstva u Čileu 1962. zbog povreda, a gotovo celo ono četiri godine kasnije u Engleskoj, kada su ga prebili Bugari i Portugalci. A bio je u najboljim godinama: od 22. do 26!

U njegovo vreme je obična operacija meniskusa trajala šest sati, a rehabilitacija šest meseci, a sada moderna medicina to sve uradi i zakrpi za šest dana. I uopšte medicinska briga i zaštita fudbalera u Peleovo doba je bila loša: jeli su šta hoće i ono što vole (šniclu i pomfrit, najviše), a to je s današnje tačke više otrov nego hrana. Danas se o tanjiru fudbalskog asa vodi briga kao da je astronaut, kraljević ili Rotšildov sin, na primer.

U Peleovo vreme nije bilo dopinga, nameštanja utakmica, masovnih kladionica, posebnog luksuza ni mnogo novca oko lopte. Bilo je to vreme kad se fudbal voleo kao Božić ili Vaskrs, praznovao kao krsna slava, tugovalo nad porazom voljenog tima kao nad smrću bližnjega. U njegovo vreme su ljudi u Brazilu umirali slušajući radio-prenose utakmica u kojima on igra i daje golove.

Bio je fudbaler bez ijedne jedine mane. Apsolutna fudbalska pojava. Još u ono doba atletski građen po današnjem modelu. Bio je brz kao oko, čvrst kao stena, trčao je 100 metara za 11,2 sekundi (ručno mereno), imao izuzetan skok i odraz, čudesno driblao i potpuno isto šutirao obema nogama. Postoje snimci na kojima se vidi da daje golove iz slobodnih udaraca naizmenično šutirajući istom snagom i preciznošću i levom i desnom nogom. To posle njega nije mogao nijedan fudbaler do današnjih dana.

Pele je igrao i u Santosu i reprezentaciji Brazila sa igračima mnogo slabijim od sebe. Ali je osvajao titule, jer je on sam bio ogromna prevaga i podizao igru ostalih do nezamislivih visina za njih.

Imao je psihodeličnu moć nad svima oko sebe, a sam je igrao kao u transu. Jedini je fudbaler koji je osvojio tri svetska prvenstva, postigao je 1.281 gol na 1.363 zvanične utakmice, šest puta je dao pet golova na jednoj utakmici, a četiri pogotka na čak 30 utakmica. Mesi, a naročito budući milijarder Ronaldo, nisu sa svojim reprezentacijama postali prvaci sveta, to što su osvojili u poređenju s Peleom je takoreći ništa, zato što im savezi ne mogu, kao klubovi, pokupovati vrhunske saigrače. I nedavnu titulu prvaka Evrope Portugalija je osvojila bez Ronalda u finalnoj utakmici.

U današnjem fudbalu Pele bi bio božanstvo i ubedljivio najbolji, jer bi imao oko sebe vrhunsku igračku pešadiju, apsolutnu sudijsku zaštitu, savršenu opremu, negu, ishranu i ogromne transfere: on bi bio prvi sportista milijarder, a te pare bi dobio za svoj neprevaziđeni artizam, a ne, kao Ronaldo, za kontroverznu seksualnost i (zbog toga) rekordne fejsbuk-preglede.

Se la vi (život je takav). Što rekao Matija Bećković: ja kad hoću nešto dobro da pročitam - ja to prethodno napišem; a ja kad hoću da pogledam golove budućeg milijardera Ronalda, ja prethodno - otvorim sajtove (i sećanja) o Peleu.

Miroslav Janković, novinar