Perica Radenković: Bio sam ljubimac Merkelove

NEMAČKA je slavila Pericu Radenkovića (1934, Beograd), kao golmana koji je briljirao na golu Minhena 1860 i donosio mu trofeje, kao šoumena koji ih je dovodio do delirijuma i nadasve kao velikog čoveka koji je poštovao njihovu tradiciju, opredeljenje, navike. Oni stariji to znaju, Radi, kako su ga zvali, bio je popularniji i od jednog Franca Beknebauera. Bio je godinama neodvojivi deo džetseta, a s njim su voleli da se provode i slikaju i političari, glumci, pevači...

- U Nemačkoj se nikada nisam osećao kao stranac - počinje ovaj intervju za "Novosti" Perica Radenković. - Od prvog dana bili smo na istim talasnim dužinama, a o mojoj popularnosti ne bih ja da pričam. A tačno je da sam se družio sa najviđenijim ljudima, Angela Merkel nije krila da sam joj ja ljubimac, u ono vreme ona je navijala za Minhen 1860, a ne za Bajern. To mi je i lično rekla nedavno, dok smo zajedno gledali utakmicu u Gelzenkirhenu.

o Stekli ste mnogo visokopoziconiranih prijatelja?

- Zaista sam u dobrim odnosima sa mnogima. Hajde da pomenem Franca Jozefa Štrausa, ministra-predsednika Bavarske, pa Ludviga Erhanda, čoveka koji je u Nemačkoj napravio privredno čudo, ili Franca Johana Fogla, gradonačelnika Minhena koji je zamenio Vilija Branta.

o Snimili ste singl: "Ja sam Radi, ja sam kralj" koji je 1965. godine prodat u fantastičnih 400.000 primeraka?

- U to vreme bilo je popularno da poznati pevaju. Prvi su počeli nemački klizački šampioni, pa je moj prijatelj pevač, Amerikanac Gusbakns, kada smo jedne noći bili u provodu, a on me čuo kako pevam, predložio da i ja snimim ploču. On je sve organizovao, a pesma je postala hit, toliki da sam na top-listama bio prvi, ispred "Bitlsa".

o I knjiga "Ja sam Radi" je prodata u nestvarnih 50.000 primeraka?

- Očigledno da je Nemce zanimala moja autobiografija - sa osmehom priča Radi koji je počeo da krcka devetu deceniju života, a podatke, sve sa godinama, diktira, onako, iz glave.

o Naterali ste Nemce da piju šljivovicu "Radi"?

- Gazda Vinervalda, Austrijanac Fridrih Jan, koji ima lanac od 450 restorana u Nemačkoj, dolazio je na naše utakmice. A kako je bio običaj da u kafani, na stolu budu tri bočice: konjaka, jegermajstera i underberga, predložio mi je da doda i šljivovicu sa mojom slikom, potpisom i etiketom. Morao sam samo da garantujem da će rakija biti originalna. I za deset godina prodato je pola miliona "unučića".

o I odela "radi luk" su bila hit u Nemačkoj, kao i golmanske rukavice "radi"?

- Bio sam promoter za tekstil švajcarske firme "Petar Sleks", najprodavanije su bile pantalone i odela.

o U Nemačkoj ste postali "Bog broj dva", a tamo ste došli slučajno, ili tačnije, iz inata?

- Za to su krivi moji iz OFK Beograda jer me nisu pustili u Crvenu zvezdu, u kojoj sam praktično počeo karijeru, mada sam krenuo iz Milicionera. Došao sam u crveno-beli podmladak 1949, da bih zatim branio za drugi tim koji je osnovao Bane Sekulić. Igrao sam zajedno sa Borom Kostićem i Miljanom Miljanićem. Prešao sam u BSK 1952. godine jer su u Zvezdu došli Srba Krivokuća i Nikolica Prvulović da zamene Mrkušića i Lovrića, pa sam uvideo da ja kao klinac neću imati prilike da branim. Stao sam ubrzo na gol i 1953. smo prvi put osvojili Kup maršala Tita van "velike četvorke", a imali smo sjajan tim, igrali su Laza Tasić, Čik Davidović, Sava Antić, kapiten je bio Pavić, Pop Marković, Jocić... Naredne godine smo bili vicešampioni iza Hajduka, a ispred Zvezde, Partizana i Dinama, da bismo 1955. opet osvojili Kup.

o Gde je onda izbio kurcšlus?

- Dr Aca Obradović me je pozvao u Zvezdu, a čelnici OFK Beograda, već smo bili promenili ime, nisu hteli da me puste. Revoltiran, jer sam znao da mogu da budem reprezentativac jedino ako stojim na golu Zvezde, odlazim u Nemačku bez dozvole FSJ. Morao sam da pauziram godinu dana, pa sam branio za amatersku Vormaciju. Kako sam svake nedelje bio u timu kola, dobio sam poziv, 1962, godinu dana pre osnivanja Bundeslige, da pređem u Minhen 1860. I ostao sam osam godina. Osvojili smo 1966. godine šampionsku titulu, jedinu u istoriji, prethodno i nacionalni kup, a igrali smo i u finalu Kupa evropskih kupova. Ostao je žal za Zvezdom, ali sam, na sreću, ipak napravio zavidnu karijeru i mogu da kažem da sam zadovoljan i srećan čovek.

Perica Radenković danas živi između Minhena i Beograda.

SREBRO SA OLIMPIJSKIH IGARA

o ZA reprezentaciju ste branili samo tri puta?

- Takvo je vreme bilo, a konkurencija žestoka. Na primer, pre Olimpijskih igara u Melburnu, na turneji po Indiji i Indoneziji branio sam na svim utakmicama. Ali, one nisu bile zvanične. Tako ispada da sam branio samo na tri utakmice, i to te 1956. godine kada smo u finalu Olimpijskih igara izgubili od Rusa sa 3:1. Za uspomenu su mi ostale rukavice koje mi je poklonio veliki Lav Jašin - kaže Radenković.