Gezim LJalja: Nisu me pustili u Kosmos, Zvezdu...

MOJE tri ljubavi su bile i ostale muzika, slikarstvo i fudbal. Iako sam, bar ja tako mislim, najtanji ili najmanje talentovan bio za fudbal, posvetio sam mu čitav život. I pogrešio!

Ovako počinje intervju za "Novosti" Gezim Ljalja (60), legenda Galenike (sada Zemun), koji je od 1970. do 1984. godine, na preko 350 utakmica, oduševljavao navijače ovog kluba brzinom, eksplozivnošću, driblinzima i golovima. Zatečeni ovom izjavom prvo smo ga upitali: otkud tolika ogorčenost?

- Ogorčenost je preblaga reč - nastavlja ovu iskrenu i oporu ispovest Ljalja. - A grešio sam od početka, jer sam se vezivao za ljude. Nikada sebe nisam smatrao zvezdom, ali kada u jednom klubu ostaneš više od 40 godina, očekuješ da te bar poštuju.

* Kada su se o vas ogrešili, u vreme dok ste bili igrač ili kada ste završili karijeru?

- I u jednom i u drugom periodu.

* Kažite nam onda šta se dešavalo u vreme dok ste bili najbolji igrač Galenike i ljubimac navijača?

- Sa 12 godina igrao sam za pionirsku reprezentaciju Kosova na turniru republika i pokrajina u Borovu gde smo osvojili prvo mesto. Stevan Vilotić i Biće Mladinić odmah su me priključili reprezentaciji koja je igrala u Monte Karlu. A Stjepan Bobek i Marko Valok su me doveli u Galeniku. Nisam bio oduševljen kada sam došao, imao sam samo 15 godina, jezik sam znao samo pasivno, jer je u Đakovici, gde sam se rodio i rastao u školi bilo 95 odsto Albanaca i samo pet odsto Srba. Beograd je za mene bio bauk, imao sam krize, znao sam da se dobro isplačem. Čkalja je bio moj idol i gledajuće TV serije polako sam napredovao sa jezikom. Posle šest-sedam meseci krenulo je dobro. Imali smo sjajne igrače, vatrene navijače, pružali dobre i atraktivne partije. Igrao sam i za amatersku i za olimpijsku reprezentaciju. Ali...

* Ali?

- Imao sam mnogo ponuda, a nisu mi dali da odem. Georgije Bošković, predsednik kluba, naučio me je da budem pošten, čestit. Na moju nesreću, ovaj dobar čovek nije se mnogo razumeo u fudbal i slušao je trenere. A oni su govorili da moram da ostanem u klubu jer sam neophodan. A bio sam i u Kosmosu, nisu mi dali papire, vratio sam se iz Njujorka.

* Trebalo je da pređete u Crvenu zvezdu?

- Na snimanju filma "Trener" Puriše Đorđevića ja sam glumio. A onda je Puriša doveo na jednu utakmicu celu ekipu, ja igrao odlično i Ljuba Tadić, veliki glumački bard, baš zapeo da me odvede na "Marakanu". Kasnije, imao sam razgovore u hotelu "Jugoslavija" sa Draganom Džajićem i Brankom Stankovićem, bio je prisutan i Stevan Ostojić. I opet uz priče, ti si dete Zemuna, nisu mi dali da odem. Ne znam da li bih ja u Zvezdi uspeo i kakvu karijeru bih napravio, ali nisu mi dali ni šansu da se oprobam. Kao i kada je Lion hteo Simu Nikolića i mene u paketu, posredovao je nedavno preminuli Vladica Kovačević. Sima je otišao u Francusku i napravio sjajnu karijeru, meni su ponovo rekli - stop.

* Ipak, ostali ste u klubu, oprobali se i kao trener?

- Krenuo sam od nule, od najmlađih, postupno, korak po korak, kao što su nas učili. Ćutao i čekao šansu koja nikada nije došla. A u Zemun su dolazili i prolazili mnogi treneri i bez znanja i bez iskustva, nažalost, i bez rezultata. Bio sam jedno vreme i direktor omladinske škole i dobio otkaz na papiru, bez objašnjenja. A da sam, ipak, nešto učinio za taj klub ogleda se u tome što sam proglašen za počasnog građanina Zemuna.

* Slikanje vas je vratilo u život?

- Nemam atelje, slikam u kući. Ma, supruga Kim hoće da me otera jer slikam bojama koje smrde, pa sam prešao na grafike. Kada slikam, uđem u svoj svet, volim Gardoš, Dunav, po tri-četiri sata se družim sa prirodom. Prošle godine sam prodao i prvu sliku, ma za mene nema zime.

* Kažu da ste talentovani i za muziku?

- Muzika je neodvojivi deo mene. Imao sam preko 8.000 ploča, zbog skučenosti sada mi je ostalo između hiljadu i dve. Sviram klarinet odmalena, a bavim se i komponovanjem. Moja pesma "Zemune moj" krasi CD mog, nažalost preminulog kuma Adama.

* Skoro čitav život ste u Zemunu, osećate li se kao Zemunac?

- Imao sam takvu želju, ali se nažalost uvek neko potrudi da ti pokvari. Kao, ipak si ti dođoš... Ali, moja deca, sin Eduard (18) i kćerka Edita (17) su rođeni Zemunci i to im niko ne može oduzeti, pa se i ja zato, dobro osećam.

GENERACIJA ZA PONOS
STIGLA je Galenika i do polufinala Kupa Maršala Tita, ali nije mogla preko Crvene zvezde. Ipak, pamtiće se pobede nad splitskim Hajdukom od 2:0 (strelci Santrač i Brkić), i Partizanom na Stadionu JNA kada su se u strelce upisali Ljalja i opet Santrač.
Slika generacije Zemunaca posle pobede u Humskoj: Dujković, Čelar, Memiši, Banković, Kolb, Kalušević (stoje), Ljalja, Pavićević, Santrač, Lacmanović, Brkić i Stojadinović.