Radović: Eh, da sam imao boljeg menadžera...

PRVA „banka“ je skinuta. Miroslav Radović je već sredinom septembra u prvenstvenom duelu protiv Visle stigao do brojke od 10 golova u sezoni (šest u Evropi i četiri u Poljskoj) i tako nastavio sa trendom da praktično nosi Legiju na svojim leđima. Fantastične partije, ipak, nisu bile dovoljne da se „smetnje na vezama“ sa Srbijom prekinu.

Selektori se menjaju, ali poziva za momka koji konstantno dobro već godinama igra za Legiju nema. Nada kod Radovića je jednaka kao i želja, ali očigledno da na drugoj strani ne postoji bilo šta što bi ukazalo da će sjajni ofanzivni vezista konačno obući dres sa državnim grbom.

- Ta priča traje već duže vreme i iskreno više se i ne opterećujem. Znam da sam davno zaslužio poziv i isto tako znam da su ga mnogi dobili koji možda i nisu bili za reprezentaciju. Svestan sam ja da se poljska liga malo slabije prati kod nas, ipak Liga Evrope bi trebalo da bude neko merilo, a ja sam ovog leta šest puta bio strelac - počinje priču glavni glumac u Poljskoj i večiti „marginalac“ u Srbiji.

Deluje nestvarno da tokom niza godina, koliko Radović sa manje ili više uspeha nosi dres Legije iz Varšave, niko sa Terazija nije našao za shodno da se raspita za njegovo „zdravlje“, makar i indirektno.

- Nikada me niko nije zvao. Mnogo prijatelja mi kaže da bih sigurno imao drugačiju priču vezanu za reprezentaciju da sam imao boljeg menadžera. Znam i da nisam jedini igrač kojeg prati ovakva sudbina, jednostavno nekom se tako „zalomi“ u karijeri i sada više ne pridajem veliki značaj tome. Ako bude poziva - super, dolazim, ako ne bude, šta da se radi, ne mogu sam sebe da pozovem.

Učinak koji ionako deluje impresivno bi svakako bio jači da je Radović bio češće starter u prvenstvu Poljske.

- Počeo sam samo četiri utakmice. Bilo bi i više golova, ipak nemam razlog da budem nezadovoljan dosadašnjim učinkom.

Do pre godinu dana iskusni ofanzivni vezista je vagao i razmišljao o promeni „kursa“, sada mu kako kaže više ne pada napamet da menja bazu.

- Bilo je prilika da promenim sredinu. Najbolja je bila pre par sezona kada me je zvao Monako, ali su oni tada bili drugoligaši, a mi smo igrali šesnaestinu finala Lige Evrope. Sada imam takav status da mi navijači često, pola u šali, pola u zbilji kažu da će mi ispred stadiona dići spomenik kad završim karijeru. Igraću fudbal još pet godina sigurno, a posle toga sebe vidim u Legiji na nekoj funkciji - „vizionarski“ završava momak čija „slika“ nikako ne dopire do stručnjaka koji su poslednjih godina sa klupe predvodili „orlove“.

ZOVU CRNOGORCI, POLjACI ČEKAJU
SRBIJA ne zove, a drugi stoje u redu. Iščekujući poziv, Radović je imao priliku, i još je ima, da zaigra za dve reprezentacije.

- Imao sam kontakte sa ljudima iz Crne Gore i vrata su mi praktično otvorena u svakom trenutku. Iz razgovora ovde u Varšavi vidim da bi me i Poljaci zvali pod zastavu ukoliko bih izjavio da sam spreman da igram za njihovu reprezentaciju. A ja čekam...