Matić: Selo moje lepše od Londona

Mnogi misle, a većina se slaže, da je trenutno najbolji srpski fudbaler. Nemanja Matić. Biser sa Tamnave, rođen 1. avgusta 1988. godine, u selu Vrelo, nedaleko od Uba. Momak nekima čudne, a opet Srbima tako poznate sudbine, one koja te osudila da uspeš u svetu onda kada te u tvojoj kući nisu hteli. I oni najveći, Crvena zvezda i Partizan, ostali su slepi pored očiju - tri godine u Ljutice Bogdana, tri meseca u Humskoj, znali su da je Matićevo umeće, za srpske prilike, u stvari njegov najveći hendikep.

Preko obala Kolubare odlazi u „tamo neke” Košice, gde priča o Srbinu koga niko ne želi počinje najpre dobijanjem slovačkog pasoša, kasnije i parafom za Čelsi. Neželjenim detetom srpskog fudbala učinio ga je i Siniša Mihajlović, što nas je možda koštalo plasmana na SP u Brazilu, a on za to vreme postaje igrač godine u Portugaliji i definitivno otvara vrata raja. Londonski „plavci” ga drugi put uzimaju, samo sada, posle onih 1,5 miliona funti Košicama, Benfiki plaćaju 22 miliona funti!

Put od Vrela do Londona, put do najvrednijeg, najskupljeg (po specijalizovanom sajtu „Transfermarkt”) srpskog igrača današnjice...

- Ja najvredniji!? Nisam znao za taj podatak... Lepo je čuti, ali to su samo brojke. Mislim da je to posledica mog učinka u dresu Benfike, a svakako da je transfer u Čelsi tome mnogo doprineo. Meni je samo bilo važno da svaki trening i utakmicu dajem 100 odsto sebe. U Lisabonu su znali da prepoznaju moju želju, pokazalo se i kvalitet, došao sam zatim u Čelsi i dostigao brojke koje pominjete. Sada je na mlađim igračima da se trude i prestignu na tom planu i mene i Baneta, i još neke iskusnije igrače - kaže Matić u razgovoru za „Sport”.

Da li ste januara 2011. pomislili da ćete jednog dana ponovo biti stanovnik Londona?

- Nisam razmišljao u tom pravcu, uvek sam bio fokusiran na obavaze u klubu, ali u jedno sam uvek bio siguran: da imam kvalitet za jednu od tri najjače lige na svetu! Da li špansku, englesku ili nemačku, znao sam da će doći trenutak da biram. Imao sam nekoliko ponuda, pre svih klubova sa Ostrva, a posle novog poziva iz Čelsija, za mene nije postojala dilema. Povratkom u London, verujem da sam ispunio cilj.

Nema mnogo igrača koje Žoze Murinjo toliko hvali kao „pauka” iz Srbije. Koliko to prija?

- Prvo bih apostrofirao Žorž Žesusa, trenera koji je mnogo učinio za mene u Lisabonu. I kada mi nije išlo, govorio mi je da ću biti bolji, da moram da budem strpljiv. Bio je u pravu. A, Murinjo? Šta da kažem, a da nije rečeno? Meni znači što veruje maksimalno u ono što radim na terenu. Imamo veoma dobar odnos, znam šta se traži od mene i sve dok sam pravi na terenu, problema ne može da bude. Drago mi je što ceni moj učinak, vidim da me apostrofirao nekoliko puta, hvalio... Koga Murinjo trenira, taj ima privilegiju. Veliki je pobednik, uvek gladan uspeha, sjajan motivator, perfekcionista. On je jedan od bitnih razloga koji su me vratili na „Stamford bridž”.

Lepo je imati još jednog Srbina na Ostrvu, ali mnogi u Srbiji uspeh naših igrača u svetu mere kroz rezultate A reprezentacije. A nismo otišli u Brazil... Hoćemo li u Francusku?

- Nema više opravdanja, jednostavno, moramo da se plasiramo na Evropsko prvenstvo. Start u Jermeniji je mnogo važan i treba ići od meča do meča. Imamo kvalitet da se plasiramo u Francusku, a lično mislim i da nešto značajnije napravimo na šampionatu. Ali, prvo da se plasiramo... Nemamo pravo nikome da pretimo, mi smo 30. selekcija na listi FIFA i sigurno je da nismo favoriti u grupi. Pustimo druge da se hvale, a mi da se fokusiramo na teren i rezultat koji nas vodi na EP.

Na kraju, priča s početka, put od Vrela do Londona. Za razliku od mnogih igrača koji ne pričaju mnogo o korenima, vi ne krijete koliko vam znači rodno mesto...

- Znači mi puno, ali ne bih mnogo da govorim o porodici i prijateljima, ni oni, kažu, ne vole mnogo da se eksponiraju. Nikad, međutim, nisam krio da jedva čekam svaki slobodan trenutak da odem u Vrelo, jer nigde mi duša nije ispunjena kao u rodnom mestu. Osećam se prelepo, sve me opušta i dok drugi idu na neka elitna mesta da se odmore, ja idem u moje Vrelo. Tamo sam proveo detinjstvo, tamo je moj život, tamo sam se rodio i tamo ću jednog dana da se vratim. Znaju i saigrači iz reprezentacije koliko mi znači boravak u rodnom mestu, šale se, kažu da mogu da odem iz Vrela, ali da Vrelo nikad neće izaći iz mene... Znate kako, život čine porodica i prijatelji, oni su najveće bogatstvo. Može čovek da ima sve, ali ako nema uz sebe najbliže, one koje voli, ceni i poštuje, bojim se da onda nema ništa. Zato je meni i Vrelo toliko u srcu - poručuje Nemanja Matić, najcenjeniji srpski fudbaler današnjice.

ODLUKA NA „ENFILDU”

Čelsi nije hteo da čeka leto, već je požurio da ga dovede u januarskom prelaznom roku, a jedan od razloga je osvajanje Premijer lige...

- Zaostajemo za Liverpulom, a očekuje nas međusobni duel na „Enfildu”. Možda će upravo to da presudi. Ipak, verujem da će odluka da padne u poslednja dva kola. Ne treba zaboraviti da i Siti ima iste ambicije - kaže Čelsijev „pauk“.