Višnjevac napisao jugoslovenski almanah

ROĐEN u Gacku, detinjstvo proveo u Sarajevu, na Ilidži, pikao loptu u lokalnom Igmanu, prešao u Sarajevo, pa se vratio u Igman, nosio dres Sloge iz Doboja, Istre iz Pule...

I tamo, na moru, u pitomoj Istri, krenuo je i u uzburkane trenerske vode, i kako je Vukašin Višnjevac, a o njemu je reč, lepo i napisao u svojoj knjizi („Od talenta do asa. Kako?“): „Pula su bila moja vrata, a Rovinj moj prozor u veliki svet“.

I tako je počela jedna velika trenerska karijera, a, eto, Vule se upustio i u književne vode. Knjiga nekako posebna, baš kao što je on trener nekada bio, govori mnogo toga a ne pledira da čitalac mora baš sve da prihvati. Naime, posebnim jezikom, Vukašin kreće od svog detinjstva, upoznaje nas sa svojim mukama i patnjama (ne pamti oca), ali i radostima koje samo fudbal može da donese. Na taj način, Višnjevac je praktično oslikao istoriju one velike Jugoslavije koja je iznedrila toliko velikih trenera i igrača. Kroz njegov fudbalski put saznajemo kako su živeli i radili Zvezda, Partizan, Željezničar i Sarajevo, Dinamo i Hajduk, ali i Vardar, Olimpija...

Ko pročita ovu pitku knjigu, saznaće da je za Višnjevca Miljan Miljanić figura broj 1 (nadmoćna inteligencija, organizacione sposobnosti, odlučnost da struci obezbedi viši nivo poštovanja u javnosti, društvu), da je Tomislav Ivić bio trener ispred svog vremena, ali i da je izuzetno cenio rad dr Gabrijelića, Svetozara Vujovića, Stjepana Bobeka, Miše Pavića, Sulejmana Repca, Vujadina Boškova, Bićeta Mladinića, Milana Ribara, Branka Stankovića, Dušna Varagića, Ćire Blaževića, Tomislava Kaloperovića, a posebno je apostrofirao i košarkaškog doajena Ranka Žeravicu...

Da ima prava da hvali, kudi i gradira, vidi se i po tome što je Višnjevac radio u svim republikama i pokrajinama SFRJ Jugoslavije. Trenirao je Sarajevo, Velež, Čelik, Olimpiju, Vardar, Rovinj, Istru, Vojvodinu, Prištinu, Sutjesku, a pečalbario je u Kuvajtu, Egiptu, Libiji, Jordanu, Saudijskoj Arabiji...

Kako stići od talenta do asa, Višnjevac objašnjava kroz praktične primere. Afirmisao je Srebrenka Repčića, Paju Pašića ubacio u prvi tim sa 17 godina, baš kao i Kataneca, koga je doveo iz NK Ljubljana. Ne zaboravlja, naravno, Marka Elznera, Georgijevskog, Ringova, Najdovskog i, svakako, Pančeva, kome je pružio šansu sa 16,5 leta, da bi Darko već sa 17 godina i tri meseca postigao 34 gola i bio prvi strelac Jugoslavije. Za Višnjevca, a saznaćete i zašto, Safet Sušić je bio najbolji igrač koga je trenirao („od Boga dodirnut“), ispred takvih asova kakvi su bili Slišković (Genije), Pančev (Kobra, Mungos), Vaha Halilhodžić...

Fudbalu je Vule mnogo dao, ovaj mu je vratio na najlepši način, a jedina neuzvraćena ljubav ostala je Crvena zvezda. Koja mu je i danas u srcu...

ZNAKOVI PORED AUT-LINIJENIJE Višnjevac pisao znakove pored puta, ali jeste znakove pored aut-linije. Evo nekoliko njih:
- Najtrofejniji treneri su i najveći dužnici. Oni svoje uspehe i slavu duguju pre svega svojim igračima.
- Igrači će svom treneru oprostiti sve osim nedostataka lične hrabrosti i integriteta.
- Poruka mladom treneru: Budi ono što jesi, bidi svoj, budi drukčiji.
- Trener ne treba sve da vidi ni da čuje.