Višković: Treba znati kad da ćutiš

KADA je bio klinac, mislio je da će kad poraste biti advokat. Ali već tada je, ispred televizora, komentarisao utakmice - u sebi.

Danas radi isto to, samo je dnevnu sobu zamenio kabinom, a glas je pustio u etar. Nebojša Višković važi za jednog od najboljih teniskih komentatora u zemlji iako, ne krije, ni najmanje nije ambiciozan. A izveštavao je sa finala Vimbldona nekoliko puta, kao i sa Olimpijskih igara, što je san svakog sportskog novinara.

- Bez lažne skromnosti, smatram sebe ostvarenim. Ali nikada sebe nisam video kao ajkulu i aždaju koja će da juri i grize. Nisam se gurao i laktao. Jednostavno sam sedeo i radio, i koristio mogućnosti koje se otvaraju. Možda sam rođen pod srećnom zvezdom, pa mi se pružila prilika da sve to radim - kaže Višković.

Za koji dan, Nebojša putuje u London odakle će gledaocima Sportkluba prenositi atmosferu sa Masters finala koje se održava od 5. do 11. novembra.

- Reč je o turniru kojim se završava teniska sezona. Biće zanimljivo za nas jer se takmiči osam tenisera koji su imali najbolje rezultate ove godine, a među njima su i Đoković i Tipsarević - otkriva Višković koji, osim tenisa, komentariše i fudbal.

* Jedno vreme ste paralelno radili kao teniski trener i komentator. Šta je teže - biti trener tenisa ili izveštavati o njemu?

- Meni je teži posao trenera. Ipak, osnovni razlog zašto sam se opredelio za novinarstvo nije težina trenerskog posla, već to što sam svestan svojih limita. Znam da nikad ne bih mogao da dostignem vrh u tom poslu, jer nisam dovoljno kvalitetan. I zato sam otišao u novinare, iako je to u tom trenutku bilo, a i danas je, daleko manje plaćeno.

* U kom sportu biste se najteže snašli bez pripreme?

- Verovatno u borilačkim, osim boksa, gde znam osnovne udarce. Desilo se jednom da su mi nedelju pred OI u Pekingu, javili da treba da komentarišem gimnastiku, kao da su tek tada saznali da su OI, a ne četiri godine ranije. To mi je bio najzahtevniji zadatak jer o tome ništa nisam znao. A gimnastika je jedan od najkompleksnijih sportova jer ima toliko disciplina i finesa. Nabavio sam stare prenose, slušao komentatore, učio o sportu i samo sam se trudio da u prenosu ne pametujem.

* Naši ljudi često komentarišu sportske komentatore i to, uglavnom, negativno. Zašto?

- Čuo sam skoro kako su u Srbiji prvi na udaru javnih kritika političari, pa selektor fudbalske reprezentacije i komentatori. Verovatno ljudi, a tu pre svega mislim na mušku populaciju, misle kako je komentarisanje lak posao koji može da radi svako, što naravno nije tačno. Mi često pravimo konkurse, dođu momci, sednu ispred mikrofona i - blokiraju se.

* Kako vi reagujete na kritike?

- Bio sam meta kritika i bilo je trenutaka kada su me pogađale. Ipak smo svi mi u nekoj meri sujetni. Ali znam da ima i zlonamernih osuda, pogotovo na forumima, a pomaže mi i to što su to češće pozitivne a ne negativne kritike. Ipak, trudim se da ignorišem bilo šta što se piše o meni, dobro ili loše. Volim da živim u neznanju. Kad se i desi da me tako nešto pogodi, setim se reči Koko Šanel koja, doduše, nema veze sa našom profesijom: Ne zanima me šta vi mislite o meni, ja uopšte ne razmišljam o vama.

* A kad pratite utakmicu kao gledalac, psujete li komentatora?

- Ne, imam veliku dozu tolerancije i poštovanja prema kolegama. I ja grešim, a u našem poslu, sve što kažeš, ode, nema vraćanja. Jedino mogu da dam savet mlađim kolegama koji žele da se dokažu time što će prosuti ogromnu količinu informacija u pogrešnom trenutku, da to nije potrebno. Mislim da je najvažnija stvar u ovom poslu - znati kada treba ćutati. Komentator treba da bude kao sudija u fudbalu, da je tu, ali i da ga ne primetiš.

* Može li da se napravi razlika među sportistima kad je reč o obrazovanju, vaspitanju, izražavanju...? Da li je uvreženo mišljenje da su fudbaleri najgluplji - predrasuda ili istina?

- Razlika postoji. Važan je ambijent iz koga dolaze sportisti, okruženje koje ih prati, pa i sama priroda sporta. U fudbalu ima razmišljanja i taktičkih nedoumica, ali je to, u suštini, jednostavan sport. U tenisu, igrač mora da bude spreman na sve moguće izazove, prepušten je samo sebi i automatski je u situaciji da više razmišlja. Mnogo je tenisera koji su edukovani i čitaju filozofska dela. Kada razgovaraš sa njima, opšte mišljenje da sportisti ne mogu da pariraju većini ljudi intelektualno, pada u vodu. U nekim drugim slučajevima, možda postoji tako nešto, ali sportisti su prinuđeni da toliko putuju i igraju, pa jednostavno nemaju vremena ni za šta drugo.

* Šta biste savetovali sinu: da li da bude profesionalni sportista i koji sport da izabere - fudbal ili tenis?

- Najviše bih voleo da problematične godine provede na terenu jer je sport, zaista, najbolji način da se odupreš izazovima ulice. Što se tiče profesionalnog sporta, postoji kletva "Dabogda ti dete bilo talentovano za tenis" jer to podrazumeva mnogo odricanja, a jedan u milion uspe. U fudbalu je mnogo lakše proći, ali mislim da moja žena ne bi bila naročito srećna kada bi joj sin bio fudbaler.

* Šta je najveći problem srpskog sporta - pogrešni ljudi na pogrešnom mestu ili nedostatak para?

- Novca nema mnogo, ali ima dovoljno kada bi se rasporedio kako treba da se napravi ozbiljan rezultat. Osnovni problem jeste to što su na rukovodećim pozicijama ljudi koji gledaju lični interes. I što se, kao i u ostalim oblastima, gleda kako ću sutra da zaradim "kintu", a ne da li će za deset godina svima da bude bolje. Radi se po sistemu - posle mene potop. Najbolje se sve to vidi na primeru fudbala. I zato sam presrećan što radim na televiziji okrenutoj stranom sportu. Jer ako pratiš domaći sport, znači da moraš da komuniciraš sa ljudima kojima tu nije mesto. Dok sam radio na nekim drugim televizijama, najmanje sam voleo da komentarišem utakmice naših timova, jer znam sa koliko se pažnje slušaju moje reči. Lično, nisam imao loša iskustva, ali moje kolege jesu.