Miloš Timotijević: Uniforma napokon sija

GLUMAC Miloš Timotijević jeste privukao pažnju javnosti učestvovanjem u filmu Anđeline Džoli “U zemlji krvi i meda”, ali je mnogo bitniji kao tumač jedne od glavnih uloga u seriji “Vojna akademija” reditelja Dejana Zečevića. U oba ostvarenja igra srpskog vojnika.

O filmu Džolijeve, dočekanom “na nož” kod nas, ne želi da govori. Ali zato, o poručniku Vasoviću i budućim oficirima VS koji se školuju na akademiji, priča sa zadovoljstvom.

* Koliko “Vojna akademija” koju gledamo kroz seriju odražava “stvarno stanje na terenu”?

- Prilično je verodostojno. Naravno, kad god nešto posmatraš kroz kameru, mora malo da se ulepša. Imali smo tri konsultanta s kojima smo svakodnevno bili na snimanju. Bili su tu da nas nadziru da previše ne iskočimo iz koloseka. U vojsci sve mora da funkcioniše, makar ne imali hleba da jedemo. U državi gomila stvari može da ne radi, u vojsci mora. Oduvek je bilo tako. I kada sam ja bio u armiji i kad je moj otac bio.

* Da li je serija postigla ono što joj je bila namera?

- Ona služi da promoviše Vojnu akademiju. Ako je to bila prva stvar koju je trebalo da postigne, onda jeste. Čuo sam da je upis produžen za deset dana. S druge strane, pozitivno je to što su mladi i talentovani glumci dobili prostor koji zaslužuju.

* Ovo vam nije prva uloga vojnika. Da li je isti osećaj bio u svakoj od uniformi?

- U poslednje tri godine igrao sam sedam puta vojnika! I nisam se uživeo... nikad ja neću biti vojnik. A uniforma se svakako razlikuje. U Ateljeu 212 igram bolivijskog vojnika, kod Zdravka Šotre starog srpskog kapetana, kod Anđeline Džoli sam naš vojnik iz bosanskog rata, a sada sam onaj moderni - kakav i treba da bude srpski vojnik. Vaske iz “Vojne akademije” mi je najviše prijao. Napokon igram pozitivca među ratnicima.

* Kod nas je izgleda trend “tipskih” uloga.

- To jeste tačno. Ovde su reditelji i producenti skloni tipizaciji glumaca. Gurnu te u jedan koš. Onaj je dobar za negativce, ovaj za komedijaša... Konstantno te zovu za isto, a ovde je luksuz odbiti ulogu.

* Ne želite da govorite o filmu Anđeline Džoli. A kako se osećate kada vas mnogi nazivaju “anti-Srbinom”?

- Zaista ne znam šta znači taj izraz. Ako sam sam po sebi rođen u Srbiji i jesam Srbin, šta onda ta reč znači? Nisam terorista. Da li sam digao nekog u vazduh, da li sam pokrao nekog?

* Umetnost i politika su ovde mnogo umešali prste?

- To je veza kulture i politike. A prava umetnost priča protiv nje. Kultura je vezana za politiku, naročito kod nas. Nama političari određuju šta ćemo da jedemo, koliko ćemo da spavamo, koliko ćemo para da imamo.

* Da li je onda teško biti umetnik u Srbiji danas?

- To je stvar glave, načina razmišljanja. Ti i u zatvoru možeš da budeš umetnik. Dostojevski je, po mom mišljenju, u zatvoru napisao najlepše delo. Moj profesor je jednom rekao da se najlepša umetnost rađa iz đubreta. Zato kod nas ima mnogo kvalitetnih sportista i umetnika. Mene boli što nijedna vlast ne priznaje vrhunskog umetnika. Jedino ako je kao Novak Đoković prvi na svetu, pa je sam po sebi u žiži. Ko u Srbiji zna za Marinu Abramović?

* Ipak, hvalimo se da smo veće patriote od svih drugih.

- Kod nas je izražen patološki patriotizam. Društveno-ekonomska situacija je takva da nam ne da da razmišljamo o svojim životima, a oni se sastoje od preživljavanja od danas do sutra. Sami tim nam ostaje samo da budemo veliki Srbi. Nikom nije cilj da bude veliki inženjer, hirurg... i prvenstveno - veliki čovek. Zato se uvek vodim porukom patrijarha Pavla: “Budimo ljudi iako smo Srbi”. A i to što smo Srbi, ne znači da smo svi dobri ljudi.