Beograd me stvorio

ČIM je Arsen Dedić ušao u bistro hotela “Esplanada” i pružio ruku, rekao je: “Ajde pitaj i snimaj”. Kada smo mu rekli da izgleda sjajno za svojih 70 godina, odgovorio je u svom maniru:
- Odlazim u fitnes-klub gde me svakodnevno ravnaju i zatežu!
Za Arsena Dedića je ova godina bila važna u karijeri - u Zagrebu je proslavio pet decenija umetničkog rada i 70. rođendan. Tada je najavio svoj dolazak u Srbiju.
- U Beograd hoću da se vratim na velika vrata - da sviram sa simfonijskim orkestrom! Razgovarao sam sa Bokijem Miloševićem i njegovom kćerkom da nastupimo u Kolarcu. Ulazim u 71. godinu života i neću da čeprkam po dirkama i da sviram “na malo”. Hoću da sviram “na veliko”, jer to dugujem Beogradu.

*Šta biste izdvojili od onoga što vas posebno vezuje za Beograd?
- Karijeru šansonjera započeo sam na stadionu “Tašmajdan” 1961. godine, kada sam u kvartetu pevao na izboru “Lepote devojke”. Potom sam na festivalu “Beogradsko proleće” 1963. sa pesmom “Prolećni cvet” Radoslava Grajića osvojio treće mesto i dobio prvi honorar. A 1965. snimio sam za PGP singl “To sam ja” i imao solistički koncert u Domu sindikata. Kako je i Gabi u to vreme snimila za PGP svoju prvu ploču, mogu da priznam da nas je Beograd stvorio kao umetnike.

*Zašto za sebe, uglavnom, govorite da ste Dalmatinac, iako se zna da ste Srbin?
- Porodica Dedić je bila siromašna težačka porodica iz Dalmacije. Ja sam, dakle, težački akademik. Moja majka Jelka je bila nepismena domaćica. Opismenio sam je. Otac Jovan je bio zidar, dobrovoljni vatrogasac i odličan muzičar. Majka je želela da se zovem Igor, ali sam kršten kao Arsenije, jer je sveštenik hteo da sin Dedića liči na mitropolita Čarnojevića. Moj stariji brat dobio je ime po kralju Milutinu. Kada sam kao gimnazijalac napisao prvu pesmu, da bih udovoljio majci, potpisao sam se kao Igor. Obojica smo napustili roditeljski dom 1957. godine: ja sam otišao u Zagreb, a Milutin u Beograd.

*Priča se da ste hteli da budete vajar, a postali ste pesnik, kojeg su u Hrvatskoj zabranjivali dva puta.
- Da. Kada sam došao u Zagreb hteo sam da studiram vajarstvo, jer sam već tada klesao kamen. Posle sam razmišljao o slikarstvu, ali sam odustao jer štafelaj nisam mogao da unesem u tesnu sobu. Onda sam se oženio i objavio ciklus pesama “Čuda”. Zbog tih sam pesama imao problema, jer su među njima bile i pesme “Gospodinu Isukrstu“ i “Sveti Nikola“. Isteran sam 1961. sa televizije. To me obeshrabrilo, pa sam se neko vreme držao samo muzike. Zvonimir Golob me, međutim, nagovorio da objavim knjigu “Brod u boci“. Prodala se u neverovatnih 60.000 primeraka. Drugi put su me zabranjivali zbog toga jer sam u pesmi “Umreću kao Haurd Hjuz”, pominjao partizanskog pilota Franju Kluza.

*Kada se preslušavaju vaši albumi “Čovek kao ja“ ili “Rebus”, vidi se da ste nežni romantik, ali i ironični kritičar.
- Svaki Dalmatinac ima dva lica: jedno je okrenuto Suncu, a drugo Mesecu. Nikada nisam bio cinik, jer cinizam je gest zla, a ironija je zabavna. Jedna dobra misao kaže da su ironičari uvređeni patetičari. Ima toga i kod mene, iako mislim da je moja glavna linija sentimentalna. U poslednje vreme čak i muškarci znaju da plaču na mojim koncertima.

*Ironično u pesmama komentarišete dnevnu politiku, ali nikada niste direktno govorili o nekim političkim i društvenim događajima.
- O životu u Hrvatskoj i Srbiji više govore političari, pa kantautorima ne preostaje mnogo toga da kažu. Nije posao umetnika da direktno govori o politici. Ja sam antipolitičan tip. Nisam stranački pevač, ali primećujem da smo u skorašnjem životu imali i hulje, i rulju, i ratne profitere. Ni meni kao umetniku nije bilo lako u to nevoljno vreme. A ono što se zbog politike gorko događalo u mojoj karijeri, opisaću u mojim memoarima.

*Kakav naslov ste dali autobiografiji i dokle ste stigli u pisanju?
- Knjiga se zove “Prvorazredni građanin drugog reda” i govori o tome da sam u svakoj deceniji života imao makar po jedan veliki problem, koji su mi stvarali neki zli ljudi. Otkriću istinu o tome šta su mi ti ljudi radili. Biće to “tvrdo sletanje” za te hulje...

*Kako ste prebrodili te probleme?
- Radom, uz pomoć prijatelja i moje Gabi. U tim nevoljnim godinama radio sam od Alma Ate do Rija de Žaneira, sa Serđom Enrigom, Aznavurom i Okudžavom, ali sa mojim beogradskim prijateljima. Najvažnije je bilo da se ja tih zlih ljudi nisam plašio.

*Kada ste šezdesetih počeli da se kao oženjen čovek zabavljate sa Gabi Novak, bila je to tajna ljubav za koju su, izgleda, svi znali?- Interesantno je to da je čak i jedan Miroslav Krleža pisao da se u Zagrebu “pojavio jedan čudesni duet Gabi i Arsen”, a da se i Jovanka Broz interesovala šta to mi radimo. Jednom prilikom mi je Jovanka rekla: “Dokle ćete tako, što se ne ženite?”.

*U međuvremenu, imali ste nekoliko teških operacija, a izgledate sjajno?
- Presađivanje jetre je bilo nužno, jer bih bez nje umro. Operacija na oku je bila neizbežna, jer bih u suprotnom oslepeo. Kada su mi se šake ukočile, zbog neprestanog sviranja na klaviru, morao sam da operišem tetive. Lečio sam se na VMA u Beogradu tri puta. Prošao sam u životu - razvode, ratove, zabrane, bolesti. Pa ko to može da izdrži? Da nije Gabi raspao bih se kao “Titanik”.

*Često za sebe kažete da ste penzioner pun para.
- Već 36 godina sam zvanično penzioner. Primam penziju od 3.000 kuna. Gladan nisam. Oblačim se na trafikama, jer nosim majce i farmerke, a ne frakove i mašne. Ovu majcu na kojoj piše “Mi ne hodamo, mi trčimo!” poklonila mi je moja kćerka Sandra, koja radi kao dizajner u Kaliforniji.

POEZIJA I MUZIKA
ARSEN je objavio 24 zbirke poezije, četrdesetak gramofonskih ploča i ce-de izdanja, komponovao muziku za preko 230 pozorišnih predstava i 100 TV emisija. Dobitnik je mnogih nagrada za muziku, pesništvo i komponovanje.

ČESTITAM “Novostima” 55. rođendan i vašim čitaocima poklanjam svoj skromni autoportret. Urađen je u maniru američkog filma “Div”, jer sam sanjao da sam postao Džejms Din. Kad sam bio momak ličio sam na Klerka Gebla, jer sam imao klempave uši, pa sada sanjam da budem lep kao Džejms Din. Srećno!