RIJALITI ŠOU: Život u kadru skrivene kamere

ŽIVIMO u vremenu u kom je pogled kroz špijunku zamenjen kamerom koja snima ulaz, a šetnja svakog od nas može biti “uhvaćena” na “Guglovom” ili sličnom satelitu, koji možemo pratiti putem kompjutera, tableta, telefona - čega god. Privatnost se sve manje skriva, jer se, jednostavno, ne može ni skriti, pa se, paradoksalno, više i radije otkriva. Nekada nedostižne hiljade kilometara lako se premošćuju jednim klikom na “Skajpu”. Spajaju se razdvojeni, razdvajaju sastavljeni. Baš kao što i priliči realnom životu u ovom, tako nepodnošljivo modernom, 21. veku.

Do pre nekoliko decenija slatko smo se smejali “Skrivenim kamerama”, koje su dizale rejting TV. Danas su one nadmašene za nekoliko špijunskih koraka zadiranja u živote svih nas. Čak i svog nepažljivog partnera lako možemo videti u preljubi, ukoliko pokuša da što brže automobilom odjezdi sa preljubnikom. Jer, snimiće ga kamera za prekoračenje brzine, i poslati nam njihov ljupki portret na disku, direktno u naše poštansko sanduče. I, eto obostranog, doduše i ne tako smešnog, mada skrivenog, iznenađenja. No, pustimo ovaj svakodnevni i vratimo se TV rijalitiju.

Prva “Skrivena kamera” emitovana je 1948, postavši prototip rijaliti programa kakav danas poznajemo. Nastala od strane producenta Alena Funta, prikazivala je obične ljude u situacijama koje nisu bile predviđene scenarijom, što je publiku, željnu gegova i večno vođenu parolom “da komšiji crkne krava”, zasmejavalo do suza. Njena preteča je, pak, bio “skriveni mikrofon”. Dakle, uvek je skriveno, pa razotkriveno, bilo zanimljivo. Posle “Skrivene kamere” emitovani su brojni sadržaji koji su bili mešavina dokumentarističkog i rijaliti pristupa (jedan od njih, film “Čelzi devojke” radio je čuveni Endi Vorhol), da bi se ovaj potonji žanr iskristalisao dolaskom “Velikog brata”, 1999. godine. Nastao je po uzoru na lik iz Orvelovog romana “1984”, ali i na eksperiment održan u pustinji Arizone, “Biosfera 2”, u kom je osam muškaraca i žena zajedno živelo u ogromnoj staklenoj kocki, koja je predstavljala Zemlju. Stvorio ga je Holanđanin Džon de Mol, upisan 2005. na “Forbsovu” listu 500 najbogatijih ljudi na svetu. Kako i ne bi, kad je među prvima “patentirao” ovaj format, skrećući pažnju na to da je više od 10 puta produkciono jeftiniji od dokumentarnog programa. Do danas, licencirano izdanje “Velikog Brata” emitovano je u više od 60 zemalja. Priznaćete da je to mnogo za projekat koji je najpre bio odbijen kao neprimamljiv od strane urednika jedne britanske TV. Uporedo s njim nastao je i “Suvajver”, a kod nas je 2002. snimljen “Cirkus fantastik voajer”. O, kako nevino sad izgledaju dani i noći tri para koja su se tad družila u prikolici i cirkusu.

Usledili su “Leteći start”, “Operacija trijumf”, “48 sati svadba”, te “Farma”, “Dvor”, “Parovi”... Izlišno ih je nabrajati, jer se iznova i iznova “rađaju” svakog trena, preplavljujući TV kanale i pažnju gledalaca. Naš RTS još se junački drži, poštujući izjavu čelnika da ovakve programe nikada neće emitovati. I šta sad reći na kraju balade? Parafrazirajmo Đorđa Balaševića: “Ne odlazi cirkus iz našeg malog grada”. Jer, rijaliti šou je svuda oko nas, vreba sa TV kanala iz časa u čas - bilo to dobro ili loše po dobar glas.