UŽASI U AMERIČKIM LOGORIMA ZA JAPANCE: Demokratija okovana bodljikavom žicom

AMERIČKI glumac (japanskog porekla), pisac i aktivista Džordž Takej, zahvaljujući ulozi poručnika Sulua u kultnoj es-ef sagi "Zvezdane staze", jedna je od najvećih živih ikona naučnofantastičnog žanra. Na kanalu AMC (četvrtkom u 22.00), u drugoj sezoni serije "Teror: Ozloglašeni", epizodu po epizodu otkrivamo skrivene stranice Takejeve, ali i američke prošlosti koja ponosnim SAD, kako to u ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti" otkriva holivudska zvezda - ne služe na čast. Džordž je tokom Drugog svetskog rata, kao petogodišnji dečak sa porodicom odveden u jedan od tajnih američkih logora za Japance, gde je proveo detinjstvo i zakleo se da će se celog života boriti za to da svet sazna istinu kako se istorija ne bi ponovila. "Teror" je, poručuje on, jedno od sredstava u toj borbi.

* "Teror" je za vas lična priča, o kojoj se malo zna. Da li je rad na njoj probudio u vama neprijatna sećanja?

- To što se dogodilo je velika sramota za Amerikance. Jedna je od onih stvari koju se ljudi trude da sakriju, ali smatram da je takav pristup loš. Na greškama se uči i američki narod bi na tim sramnim poglavljima svoje istorije morao da gradi svetliju budućnost, a ne iznova na onim sjajnim trenucima o kojima se već toliko toga zna. Osnivanjem Japansko-američkog muzeja, čiji sam bio i predsednik od 2000. do 2004. godine, institucionalizovali smo tu priču. Pripadnik sam poslednje generacije onih koji su preživeli logore za Japance u Americi i zbog toga se kroz seriju "Teror", radom u Muzeju i nizom drugih aktivnosti borim da sa mnom ne umre i sećanje na te strašne događaje.

* Vaša borba za razotkrivanje američke prošlosti traje od vremena kad ste bili dete, budući da ste u logor stigli sa pet godina. Koliko ste u toj misiji imali uspeha?

- To iziskuje rad bez prestanka. U sklopu mojih aktivnosti je i mjuzikl "Odanost" koji sam napisao za Brodvej. On ima za cilj humanizovanje te tragedije. Pesma uvek cilja pravo u dušu i najtananije emocije. Ona je uz muziku najbolji instrument kad treba dopreti do skrivenih osećanja. Napisao sam i mnogobrojne knjige. Među njima bih izdvojio strip koji je priređen u formi mojih memoara i sa pozicije petogodišnjeg dečaka sagledava strašnu i neverovatnu realnost u kojoj sam se bez krivice našao. I posle mog silnog zalaganja za prosvećivanje američke nacije o strašnom periodu njihove istorije, i dalje se iznenadim kad me neko od obrazovanih i inteligentnih ljudi, šokiran mojom pričom, pita: "To se dogodilo u Americi? Jesi li siguran u to?" Dakle, moj životni rad još nije ispunio svoju svrhu.

Serija "Teror: Ozloglašeni"

Pročitajte još - Japan - Zemlja izlazećeg nacionalizma

* Da li vas to obeshrabruje?

- Nadam se da će moje svedočanstvo kroz grafički prikaz uspeti da dođe do većeg broja mladih Amerikanaca, jer su oni ti na kojima ova zemlja ostaje. Kada ste tinejdžer, kroz određene sadržaje formirate svoje stavove i ličnost. Ako te mlade generacije odrastu svesne istine koja njihovim precima ne može služiti na čast, veće su šanse da se takva istorija više nikad ne ponovi. Donekle, to je i cilj druge sezone "Terora". Ono što gledamo u ovoj seriji jeste prošlost od pre 70 godina, ali tema je i dalje aktuelna. Reč je o neprekidnom krugu nepravde i surovosti prema nacionalnim manjinama koji ni danas nije manji nego pre sedam decenija.

* Osim što ste odigrali jednu od glavnih uloga u seriji, bili ste i savetnik na scenariju. U čemu se u toj oblasti ogledao vaš doprinos?

- Prethodnih godina obilazio sam univerzitete širom SAD, držeći predavanja o manje poznatim stranicama američke istorije. Pre dve decenije u Los Anđelesu susreo sam mladića koji je ono o čemu sam pričao shvatio prilično ozbiljno. Danas je on poznati pisac, ali i jedan od scenarista druge sezone "Terora". Bilo je predviđeno da on bude i jedan od autora ovog ciklusa, ali kako je u tom trenutku bio zauzet drugim projektom, ta dužnost je pripala Aleksu Vuu. On me je angažovao kao savetnika. Prvo što sam uradio kad sam postao deo tima jeste to da sam scenaristima održao jedno od univerzitetskih predavanja, a zatim ih poveo u naš muzej, gde su sa kustosom otkrivali deo po deo ove zastrašujuće priče. Takođe, veliki broj artefakata iz tog perioda, koje su stvorili logoraši, ustupljen je seriji kako bi sve bilo verodostojnije. Na kraju, prisustvovao sam snimanjima da bih ispratio svaki detalj na setu, a zatim je Vu rekao da sam im kao glumac potreban i ispred kamera. Tako je nastao lik Jamato-sana.

Kao poručnik Sulu u "Zvezdanim stazama"

* Jeste li kao glumac uspeli na drugačiji način da sagledate sve ono što ste proživeli?

- Snimali smo u Vankuveru, u Britanskoj Kolumbiji. Tada sam se prvi put susreo sa podacima o tome da su i Japanci u Kanadi tokom Drugog svetskog rata doživeli istu sudbinu kao i moji sunarodnici u SAD. Nisam znao mnogo o logorima u Kanadi, ali činjenica je da su postojali. Deo ekipe serije činili su tamošnje preživele žrtve, iz čijih priča sam zaključio da su im uslovi u zatvorima bili suroviji od naših, budući da su se nalazili na severu. Dodatno, većina logora u Americi bila je zatvorena 1945. Mi smo bili pušteni na slobodu februara 1946. Međutim, u Kanadi su logori prestali sa radom tek 1949. Prema svedočenjima ljudi sa kojima smo sarađivali, tamošnja vlada po okončanju rata kao da je zaboravila na njih. Bili su prepušteni sebi i hladnoći.

* Da li vas je sećanje na dane provedene u logoru ograničavalo u radu na ulozi?

- Ne, smatram da mi je iskustvo čak pomoglo da svoj ali i ostale likove u seriji učinim verodostojnijim. Odrastao sam uz razgovore sa svojim ocem, koji je često govorio da nikada nije uspeo da se izbori sa time da su njegovi mališani detinjstvo provela iza žice logora. Godine su prolazile, a on nije mogao da prestane da se pita kakva budućnost čeka decu koja su se budila sa puškama uperenim u glavu. Dugo je jedino pitanje sa kojim smo živeli bilo: hoće li nas danas ubiti? I to ga je prestravljivalo. Posle svega, moji roditelji se nisu slomili. Radili su danonoćno kako bi iškolovali svoje troje dece i podarili nam sigurniju budućnost. Zahvaljujući tome, moja sestra je danas učiteljica u penziji, moj brat je zubar, a ja sam posle Berklija postao glumac. Ipak, svako od nas je svestan prošlosti koju smo svi zajedno proživeli i važnosti toga da je nikad ne zaboravimo. Pre svega, zbog strahova naših roditelja koji su se "uklesali" u njihov život i na neki način stvorili našu budućnost.

ODANOST POD PRITISKOM

* KOJU uspomenu iz logora nikada nećete zaboraviti?

- U logoru Arkanzas, pored moje škole, stajali su centralni toranj i zastava SAD na jarbolu. Odmah iza videla se bodljikava žica. Svaki dan počinjao bi nam recitovanjem himne "Odanost zastavi". Dok sam izgovarao tekst, koji govori o slobodi i jednakosti za sve, sećam se da sam gledao u tu zastavu i žicu i razmišljao o ironiji reči koje izgovaram.