Dragana Dabović: Moje samoće su vrlo jednostavne

DRAGANA Dabović je glumica zbog koje treba otići u pozorište. Nećete je naći na naslovnim stranama, uz šokantne naslove, ni često videti na ekranu, u emisijama koje prodaju maglu. Ali hoćete u sjajnim predstavama koje nisu izvikane, već one koje nju, kao glumicu, čine potpunom. To je njen put, izbor i stav.

Upoznali smo je kao Ines Šašvari u „Vojnoj akademiji“, u kojoj ćemo imati zadovoljstvo da je, uskoro, ponovo gledamo. Do tada, pozorišne scene su mesto gde možemo sagledati autentičnost i širinu njenog talenta, nepretencioznog i nenametljivog, jer nije baziran na medijskim, neosnovanim hvalospevima i samoljublju, već na izrazu, emociji, davanju, istini.

Privatno, ona može da bude junakinja pesme „Ne daj se Ines“, jer zna kako se ne dati godinama, što u ovom intervjuu, za Novosti online, iskreno i slikovito otkriva.

* Šta ste na dosadašnjem profesionalnom putu najviše naučili, koliko se i u čemu promenili i sazreli i kao ličnost i glumica?

Dvadeset pet godina sam na sceni, od trideset jedne, koliko imam. Profesionalno bavljenje ovim poslom me je nadogradilo i pomoglo da se otarasim svake laži na sceni, jer dramaturzi, kada pišu komade, pišu ih, najčešće, iz ličnih i iskustava ljudi oko njih. Dakle, pišu o ljudima koji ne lažu o svojim emotivnim stanjima i situacijama u koje ih je život stavio. Gluma me je najviše naučila tome koliko je važna kolektivna igra i razmena istine među partnerima, kao jedino validno sredstvo koje prebacuje rampu četvrtog zida i stiže do srca publike. I to jeste paradoks u poslu koji ljudi najčešće deklarišu kao profesionalno laganje, a zapravo je potpuno suprotno. Glumu doživljavam kao način da se isprazni mnogo emocija i empatije. Najpribližnije - gluma kao unutrašnji poriv i potreba. Tim putem koračam i znam da sve što radim bira mene, svaki glumački izazov smatram pozivom i bez trunke rezerve mu se prepuštam.

* Da li su ta istina, oslobađanje od laži na sceni i rušenje četvrtog zida uslovili da se, vremenom, oslobodite i sumnji i nesigurnosti u sebe i svoj talenat?

Nisam sigurna da sam ikada uspela da odagnam sumnje koje imam u sebe, jer smo mi, glumci, vrlo ranjiva sorta, koja često sumnja u svoj dar, stav i rešenja na sceni. Bogu hvala, tu su drugi ljudi čije mišljenje cenim, pa im češće verujem nego sebi. Ono u šta bezuslovno verujem je to da sam vredna i da ništa ne radim polovično, po cenu da se mučim dok stvaram, i onda, kad sve privedem kraju, više se ne preispitujem, nego se bacam u prazan bunar, s verom da će se on napuniti. I napuni se, nekim čudom, uvek. Valjda je to ključ zbog kog mi, na sceni, veruju i kolege i publika, zbog koje radim ovaj najlepši posao na svetu.

* Koliko vam to poverenje publike i kolega pomaže da budete svoji i sačuvate svoju autentičnost, i kakva je, u tom kontekstu, vaša gluma?

Svako ima svoju glumu, ako se poštuju pravila igre koja su, pre nas, postavili mnogo mudriji. Moja gluma je kolektiv, poštovanje partnera, po cenu svega, kao i slušanje, a ne igra napamet da bi fascinirao. Samo iznutra, iz sebe, bez izmotavanja. Tu živi laž. Istina joj je smeje. Gluma je stara, mudra istina koja je vekovima najjednostavnija za prepoznati, a najteža za slediti.

* Da li je i popularnost laž kojoj se istina smeje?

Popularnost je reč koja, sama po sebi, u meni budi izraziti bunt i odbojnost. Šta to znači, najčešće se pitam, i još češće - šta je u glavama ljudi koji imaju potrebu da im se neko divi bez osnova i pokrića i to, po pravilu, koristeći se što kraćim sredstvima da bi došli do cilja, a to nisu ni knjige, ni kopanja po sopstvenoj duši, ni ples po najtananijim emocijama svog bića. Samo prazne, bezlične maske ispod kojih su razni. Čuvam svoju različitost u moru istih i time se branim. Češće boli nego što sam ponosna na sebe zbog toga, ali i to je nešto na čemu sam zahvalna svojim roditeljima. Što me nisu naučili da budem obična. Moja majka je često govorila, kad sestre i ja napravimo nešto ružno: “Izuzetno ste obične sada. Sram vas bilo!” Zbog toga ne mogu biti drugačija od svojih sestara i one koju sledimo. Tako da, ne moram mnogo da se čuvam od medija. Vremenom sam zaključila ko razgovara sa osobom sa imenom i prezimenom, a ko sa takozvanom senzacijom.

* Gubite li nešto time što niste senzacija, posebno danas, kada je pravilo da se čovek nametne, ne bi li uspeo, i kada mnoge vaše kolege to čine?

Ne gubim ništa. Naprotiv. Zahvalna sam što me štede koša u koji su umetnici svesno ubacili sebe, sa ljudima koji se bave zabavom. Nemam ništa protiv zabave, ali umetnost je, pre svega, svrsishodna da opomene, zapita čoveka, neretko i promeni i učini boljim svakog ko je spreman da se menja.

* Šta je vas, pored umetnosti, učinilo boljom, doprinelo ostvarenju vaše svrhe, i eventualno, nekih snova?

Moj san sam ostvarila onog dana kad sam rodila božanstveno dete po imenu Bjanka. Tada sam svakoj svojoj svrsi našla mesto. Samo ostvaren čovek može da gradi iz sebe najjače i temeljno, a čini mi se, otkad imam nju, ne lutam ni upola koliko sam lutala ranije. Svakog dana me ta ljubav učvršćuje u veri da ono što radim, radim najbolje što mogu. Ne poredim se ni sa kim, samo sa sobom kakva sam bila juče i kakva želim da budem sutra, ne u svojim, nego u očima ljudi koje volim, i najvažnije, u očima svog deteta, i sve dece koju budem podizala.

* Kakvim očima, danas, gledate sebe? Čini se da u njima nosite mnogo toga što ne vidimo na ekranu.

Na ekranu se mnogo manje može videti, zbog forme. Ali, u pozorištu, u svim mojim predstavama, možete videti sve moje radosti i tuge. Delim ih sa vama i ispred vas, jer zato ste i došli, da vidite živog čoveka koji se, možda, tog dana oseća isto kao i vi, pa nekako uzrastemo skupa, kroz smeh, suze i davanje.

* Koliko vam je važan smeh koji spominjete i zbog čega najviše?

Osmeh je lek i, zapravo, jedini jezik na svetu koji razmem, što bi rekao Mika Antić. Izuzetno mi je važan i ljudi koji umeju da me nasmeju iz dubine duše su oni koje čuvam pored sebe za ceo život. Nismo mi ono što mislimo o sebi, već ono što drugi kažu za nas.

* Život vas, ipak, nije poštedeo gubitaka i momenata bez smeha. Gde pronalazite utehu?

Trudim se da ostanem dostojanstvena, ali me često preplave tuge za onima koje sam izgubila prerano i nisam uspela da im dam ljubavi koliko sam imala za njih. Sa tim se najteže nosim. Jedino me teši vera da Gospod zna zašto je tako namenio, a verujem da nije bez razloga. Ljubav, vera i nada da sve ima svoje “zato”. Kad sam sama, najčešće pustim sebe da osećam sve što sam suzdržavala, ako sam iole uspela. Moje samoće su vrlo jednostavne.

* Šta odagna tuge i samoće i vrati vas u vaš svet, u kome ste srećni?

Moj unutrašnji svet čini ljubav, potreba i potraga za njom, i iznad svega moja Bjanka. Hranimo jedna drugu, ja nju teram da ne odraste, da ne prestaje da veruje u maštu, koju genijalno stvara njena bistra glavica, ona mene tera da ne ostarim i sa njom uvek budem dete. To je moja hrana i voda. Ono što bih volela da joj prenesem je suština moje vizije života, kako bi ona jednostavnije od mene mogla da opiše sve ove ličnosti koji žive u jednoj glumici, a nema ih malo.

* Šta je potrebno da promenite ili, makar, korigujete kod te jedne glumice?

Mnogo toga. Imam mana više nego vrlina, čini mi se. Najviše grešim što polazim od sebe, pa nikada drugima ne radim ono što ne bih volela da meni rade. Onda se Kalimero budi, buni, svađa, viče, pa se smiri, i tako ukrug. U vezi drugih mana, sama sa sobom svakodnevno vodim bitku, ispravljam se, jer čovek, dok diše, mora da se ispravlja. Samoljublje je najveća ljudska boljka, najveća zamka uspeha i ozbiljan kamen ispod jastuka, na kome treba mirno sanjati velike snove.

* Šta vas vodi putem velikih snova?

Verujem u Gospoda, jer on je ljubav, a ljubav me vodi i njoj se prepuštam.

* Poreklom ste iz Crne Gore. Kada se vratite svom podneblju, svom moru, da li je to, na jedan način, povratak utočištu, miru, povratak domu?

Moj komad mora je tik pored žute kuće na tri sprata, u Herceg Novom, gde stanuju moj otac, strina, stric i brat od strica. Tu sam srećna. Tu sam dete.

* Koliko je ta detinja sreća očuvana u odrasloj ženi i važan odraz vaše ličnosti?

Bila bih nezahvalna da tražim više od ovoga što imam. Od sebe samo mogu da zahtevam da nikada ne ugasim svoju ambiciju za radom i novim poslovnim izazovima, ali da to ne ugrozi moju porodicu. Svesna sam koliko me je, na mom životnom putu, milovala sreća i ljudi koji veruju meni i u mene.

* Šta je bilo najteže da prelomite i uradite na sceni, a šta u životu?

Na sceni sam radila ludosti koje od mene nisu zahtevane, ali su usvojene, jer samo kroz ekstrem možemo naći pravu meru, pa je jedna od njih bila da budem sva u modricama, sa ozbiljnim podlivima na oba kolena. U životu mi je bilo najteže da prelomim trenutak svih krajeva koji su morali da se dese, poslove koje sam započinjala i bila uspešna u njima. Ipak, danas ne žalim ni za čim, zahvalna sam.

* Predstava “Koštanin tvist” je, trenutno, veoma aktuelna. Šta ovaj komad čini posebnim, iz ugla glavne glumice?

“Koštanin tvist” je poseban jer je, na momente, toliko ličan, da smo Andrej i ja potpuno ogoljeni pred publikom, što se svaka kapljica znoja i truda u toj predstavi vidi i što prva scena kreće u trećoj brzini. Što nemamo vremena za čašu vode sat i četrdeset pet minuta, koliko smo na sceni. Što osećate dvoje ljudi koji vam nude sve što znaju u glumi.

* Šta naredni period donosi na profesionalnom planu?

Izvesne su turneje novih predstava koje sam uradila u ovoj sezoni, i nadam se novom snimanju u sledećoj. Kamera je nešto što me, pored pozorišta, na neobičan način raduje i uzbuđuje. Što više stojim ispred nje, sve sam je željnija.