Rada Đurić: Uglavnom radim po svome

HRONIKA i ja smo se, jednostavno, našle. Često kažem da naš odnos liči na bračnu zajednicu. To su one duge veze koje počnu flertom, onda krene strasno zabavljanje, pa se sve pretvori u bezuslovnu ljubav. Ima tu i rutine, bogami i neslaganja, ali u albumu uspomena, najviše je onih iskreno-srećnih fotografija.

Ova emisija omogućila mi je da upoznam sjajne, fenomenalne ljude, ali i sebe. Dala mi je priliku da vidim život i stvari onakve kakve jesu i dodatno u meni razvila empatiju. Pojačala je već postojeća osećanja buntovništva i pravdoljubivosti. Učinila me javno poštovanom. Znam da sam i ja nju promenila, nadam se nabolje - ovako započinje priču za "TV novosti" Rada Đurić, koja je već 20 godina zaštitno lice "Beogradske hronike" (radnim danima u 17.40 na RTS 1).

PROČITAJTE JOŠ: UZOR MLADIM GENERACIJAMA: Snima se peta sezona serije "Vojna akademija" (VIDEO)

* Kada biste mogli da vratite vreme, da li biste nešto uradili drugačije?

- Vrlo sam realna, barem kad je reč o profesionalnom životu. I ne razmišljam o tome - kad bi bilo, šta bi bilo. Ništa nije uporedivo danas sa onim što je bilo pre 20 godina. Nismo isti ni ja, ni vreme, ni okolnosti, ni novinarstvo. U stvari, ja sam se najmanje promenila, što i jeste, možda, najveći problem. Ako ga uopšte ima.

* A koliko se Beograd promenio za dve decenije?

- Toliko koliko su bili sposobni ljudi koji su ga vodili. Nažalost. Postao je veći, sigurno negde i lepši, ali je i on žrtva tranzicije, loših, često ličnih, ali ne i strateških interesa. Ljudi su u Beogradu postali hladniji, sebičniji, ali su i dalje radoznali, pristojni, i uprkos svemu, sačuvali su tu iskru privrženosti svom gradu, iskru buntovnog, prkosnog i ono malo duše. Beograd se promenio, jeste, ali ne i onako i onoliko koliko je morao, ili koliko je trebalo.

* Od kada vodite "Hroniku" trudite se da realan život odslikate i preko malih ekrana. Šta vas motivište da istrajete u tome i na koje priče ste posebno ponosni?

- Odavno sam se opredelila da svoju profesiju shvatam ozbiljno. Znate, novinarstvo i služi tome da preko javne reči i u ime građana koji imaju javne interese kontroliše i nadgleda one koji zastupaju te iste građane, i u njihovo ime donose odluke o životno važnim pitanjima svih nas. Dakle, motivišu me moj profesionalni odnos prema poslu koji radim, lična, ali i svaka druga odgovornost, moj uticaj, ako ga uopšte imam, moja reč koja nikada i nije bila lični stav već javna reč o javnim poslovima koje mi građani plaćamo i čije posledice osećamo. Motiviše me i moja vera, ali i želja da Srbija ne mora da bude zemlja neizvesnosti, manipulacije i koristoljublja. Dakle, verujem da ćemo stalnim ukazivanjem na propuste sistema naterati one kojima je posao da sistem stvore, a zatim ga i unapređuju i čuvaju, da naprave bolje mesto za život i nas i naše dece. Sigurna sam da se ni po čemu ne razlikujem od većine pristojnih ljudi. Zato su sve priče u "Hronici" takve, i zato ih ja u suštini ne razlikujem i ne izdvajam. Ima onih koje ću pamtiti, ali to uvek ima veze sa emocijama, a one nisu javno dobro, ostavljam ih samo za sebe.

Foto RTS

* Poznati ste po britkom jeziku kada želite da isterate pravdu. Šta vas najčešće iznervira kod sagovornika?

- Iskreno, sagovornici ne mogu više da me iznerviraju. Možda je toga bilo na početku. Danas samo reagujem na pokušaj manipulacije i ponižavanje publike koja gleda emisiju, bilo da gosti izbegavaju odgovore, bilo da im vređaju dostojanstvo i logiku.

* Kroz karijeru ste se uvek vodili time da je novinarstvo tu da bi promenilo svet. Sećate li se situacija kada ste poželeli da odustanete i radite nešto drugo?

- U poslednjih nekoliko godina češće sebi postavljam to pitanje. Ako je naš posao da podsećamo vlast, državne činovnike, javni sektor, na njihove ustavne i zakonske obaveze, i da ih pozivamo, a oni nas ignorišu, onda sve pomalo gubi smisao. Kada predstavnici vlasti biraju gde će i kome odgovarati na pitanja, a to im bude i dozvoljeno, onda to znači da je društvo u ozbiljnom problemu. Nedolazak u emisije odgovornih predstavnika vlasti, njihovo ignorisanje određenih tema, zabrana gostovanja u emisijama koje vode i uređuju određeni novinari, nije ništa drugo nego potpuna neodgovornost i odbijanje davanja odgovora na pitanja građana. I to onih suštinskih pitanja. Onog trenutka kada javni funkcioneri odbijaju gostovanja, a to je sve češće slučaj sa mojim emisijama, i to postane pravilo, to automatski znači da ne žele da odgovore onima koji ih redovno plaćaju da rade svoj posao.

* Smatrate da kada postavite ciljeve ispred sebe možete i u nešto da verujete. Koji su vaši sledeći koraci?

- Ciljevi su postavljeni, vere imam, ali trenutno biram korake. U neizvesnim vremenima, gde se stvarnost namerno predstavlja onakvom kako često nije, ljudi poput mene imaju malo problema i sa preispitivanjem svojih stavova, ali su tada obično još kritičniji i realniji i prema svojoj sredini. Inače volim da koračam u društvu.

PROČITAJTE JOŠ: Maloletne manekenke neće raditi revije poznatih kreatora

* Ko vam je u životu najbolji kritičar, a od koga rado slušate savete?

- Slušam mnoge, ali uglavnom radim po svome. Iskreno, meni gori i naporniji kritičar od mene same nije potreban, ali nije ni dovoljan. Slušam svoje divne, dugogodišnje kolege. Slušam one ljude koji neguju pravi sistem vrednosti, koji se nisu zbunili u vezi sa tim šta je normalno, ljudski i profesionalno.

KOLEKCIJA UNUTRAŠNjIH MONOLOGA

* KAKO prevazilazite stresne situacije, da li ste u nekom kriznom trenutku izgovorili "šta mi je ovo trebalo"?

- U stresnim profesionalnim situacijama mnogo sam grublja i nepristojnija kada razgovaram sama sa sobom. To je i deo mog temperamenta, ali je dobra vest to što me brzo prođe. Imam već pozamašnu kolekciju takvih unutrašnjih monologa. Nadam se da sam nešto naučila i od same sebe.