Aleksandar Srećković Kubura: Još redovno treniram boks

DOK u matičnom teatru, Narodnom pozorištu, na redovnom repertoaru "drži" sedam predstava, Aleksandar Srećković Kubura stiže da zaigra i na drugim scenama, snima TV projekte u zemlji i regionu, a nedavno je obavio i odličan zadatak u filmu "Balkanska međa". Od rane mladosti vredan i posvećen, popularni glumac i dalje neguje široka interesovanja. Završio je matematičku i muzičku gimnaziju (violončelo) u Kraljevu, trenirao džudo, aikido, boks i košarku. I danas je u odličnoj kondiciji, spreman na sve umetničke zahteve, pa čak i "uloge" sedam rasa pasa u jednoj predstavi.

- Trenutno su mi najzanimljiviji i glumački najzahtevniji "Kerovi", koje igram sa Srđanom Timarovim u Akademiji 28, u režiji Erola Kadića - kaže na početku razgovora Aleksandar Srećković Kubura. - U premijernoj podeli bio je Marinko Madžgalj. Posle njegove smrti napravili smo dužu pauzu, suviše potreseni i nespremni da nastavimo dalje. "Kerovi" su, inače, poslednji naslov koji je Madžgalj radio u pozorištu... Nakon duže pauze smo ga obnovili i pozvali Srđana da nam se priključi. Jer, predstava je i fizički veoma naporna, a on je u odličnoj formi.

* Zbog čega je tako zahtevna?

- Tekst je napisao australijski glumac Kristofer Džonson i izvodi se u desetak evropskih pozorišta. Nas dvojica (u prevodu glumice Milice Mihajlović) igramo četrnaest vrsta pasa, gotovo celu predstavu u monološkoj formi. S njom smo, inače, pobedili u Poreču na Festivalu komedije "Zlatni zub". Reč je o komediji koja se bavi pričama pasa (i ljudima, viđenim iz pseće vizure), kao i raznim vrstama ljubavi - prema gazdi, hrani, drugom psu. Igramo gotovo na praznoj sceni, prepušteni tekstu i svom glumačkom umeću. Ne možeš da se "pokriješ" preko partnera, rekvizite, svetla. Zato su "Kerovi" posebni, u njima se vraćamo iskonskom glumačkom zahtevu - tekst i ništa više.

* Tokom karijere, bavili ste se najrazličitijim zadacima?

- S vremena na vreme, pojavljivao sam se kao voditelj. Vodio sam muzičku emisiju "Šljivik", kvizove, a kao mladić se takmičio i na jednom muzičkom festivalu. Vojsku sam služio u Beogradu, u Gardi, pa sam kao pevač učestvovao na Festivalu vojnih pesama i koračnica.

Pročitajte još - Aleksandar Srećković Kubura: I na Kaleniću me znaju kao Teču

* Da li ste često bili u prilici da na sceni pokažete muzičko umeće?

- S Goranom Sultanovićem, Nebojšom Ljubišićem i Nenadom Ćirićem, jedno vreme sam izvodio kabare "Putuj, Evropo". Bili smo prvi glumci koji su radili "živi" program iz Malog pozorišta "Duško Radović", prenosio ga je RTS. Svirao sam kontrabas, recitovao, pevao. Što glumac više stvari zna, više ima prilike da ih i upotrebi. Mlađim kolegama uvek savetujem da steknu što više veština u muzici i sportu, sigurno će se već ukazati mogućnost da to iskoriste.

* Muzika vas je uvela i u (amatersko) pozorište u rodnom Kraljevu?

- U predstavi "Običan čovek", rađenoj po Nušićevim motivima, svirao sam violončelo. Kasnije, pevao sam i svirao na kontrabasu u "Kneginji od Foli Beržera" Ateljea 212. Tako sam preko muzike, zapravo, ušao u pozorište.

* Od svih sportova, danas se najradije bavite boksom i skijanjem?

- I dalje redovno treniram boks, naravno amaterski, četiri puta nedeljno. Kad dan počnem sportom, znam da sam ga pokrenuo u pravom smeru. Dobar je ne samo fizički, već i psihički ventil. Moj profesor Predrag Bajčetić imao je običaj da kaže da je glumac fizički radnik. Puno je polagao na formu, pogotovo muškaraca na klasi.

* Jesu li vam ove veštine pomogle da tako ubedljivo uđete u lik oficira OVK u "Balkanskoj međi"?

- Mislim da je, pre svega, moj fizički izgled u skladu sa tim likom. Snimanja su bila veoma naporna, jer je reč o ratnom filmu, akcionoj drami. Iskoristio sam znanje džuda u jednoj sceni: umeo sam "dobro" da padnem, vezan za jednu sajlu na kranu. Poznato je da se radnja dešava na Kosovu, 1999. godine. Trudio sam se da pokažem kako rat može da izvuče zlo iz čoveka, obezdušenog, bez savesti i morala. A to je univerzalno zlo, ne pripada nijednoj naciji.

Pročitajte još - GLUMCI "BALKANSKE MEĐE": Ćutali su dok su Šiptari rušili crkve, a sad im smeta istina

* Kako komentarišete nedavno pisanje "Tajmsa" da je reč o propagandnom filmu?

- Iznenadilo me je besmisleno pisanje tog lista, budući da je reč o pravom antiratnom filmu. Njihova reakcija otkriva da su potpuno jednostrano videli film - samo ono što su hteli da vide. Svako "iz sebe" gleda. Ako neko ne želi da vidi da jedino ljubav može da preživi rat i sačuva čovečnost, ne znam šta su gledali. Ne sećam se da su ti isti imali bilo kakve komentare kad su ginuli civili tokom NATO bombardovanja, kada su putnici stradali u Grdeličkoj klisuri. Imam prijatelja čije je dete kao tek rođena beba izgubilo oko od posledica bombardovanja bolnice "Dragiša Mišović"... Smatram da je "Balkanska međa" častan i iskren film, baziran na istinitom događaju, iako je veći deo dramske radnje proizvod fikcije, kao u svakom filmu.

* Gotovo dve decenije igrate u Simovićevoj "Hasanaginici". U međuvremenu, puno kolega iz predstave je preminulo...

- Otišli su Ciga Jerinić, Ksenija Jovanović, Marinko Madžgalj, Srba Milin, Predrag Ejdus. To je tragičan bilans za ovih osamnaest godina. Svi su oni sada u "gornjem pozorištu" i mi naše predstave posvećujemo njima. Ljudi su u velikoj zabludi kad zamišljaju kako umetnici žive i kakav je, zapravo, glumački posao. Duša se troši kad s njom radiš, puno je stresa i napora. Snimanja traju po dvanaest sati, na niskim temperaturama i ekstremnim vrućinama, u mokrom i suvom. Da ne govorim o psihičkim naporima. S druge strane, naš angažman je javan i svako može da nas kritikuje, iznosi svoje mišljenje. Ne znaju da smo mi sebi najveći kritičari: nikad nismo sigurni da li smo dali sve od sebe i da li je to dovoljno. I kad dođu nagrade, mi ne prestajemo da sumnjamo...

* Kako se duša "troši" na sceni?

- Da bi se bilo koja uloga odigrala, ona mora da se doživi i preživi. Neke su emotivno teške, neke destruktivne. A to jede čoveka. Svako ima lični sistem kako dolazi ili "odlazi" iz uloge. Neko lakše, neko teže, a poznati su u svetu i slučajevi glumaca koji su završavali u mentalnim ustanovama. Sećam se da je Majkl Šin tokom snimanja "Apokalipse" dobio infarkt i završio na rehabilitaciji.

* Koja uloga je vas najviše potrošila?

- Beg Pintorović u "Hasanaginici"! Potpuno sam rasturen na kraju predstave. Na filmu je nešto drugačije, nemaš rutinu stalnog vraćanja u isti lik. Ali zato može da te prepadne iz zasede. Takav je Smuk u "Balkanskoj međi"...

Pročitajte još - Aleksandar Srećković: Duše su nam baš ogrubele

JAGOŠ MARKOVIĆ

* S REDITELjEM Jagošem Markovićem ste, osim "Hasanaginice", sarađivali u više od deset predstava?

- Bliski smo prijatelji, a bliski smo i po pozorišnom senzibilitetu. Na neki način me je i kreirao kao glumca. Sigurno je jedan od najvećih pozorišnih reditelja. Nekad nam je potrebna samo rečenica da se razumemo, imam u njega apsolutno poverenje. Iz mene i mojih kolega ume da izvuče maksimum. Volim tu njegovu poetičnost u režiji.

MATEMATIKA I ZEMLjACI

* OTKUD u vašoj mladosti interesovanje za matematiku?

- Dok me je interesovala, matematika mi je išla od ruke. Pripadam prvoj generaciji koja se posle usmerenog obrazovanja vratila klasičnoj gimnaziji. Zanimale su me prirodne nauke, ali me je već u drugom razredu privuklo pozorište zahvaljujući mojoj profesorki književnosti Nataši Kovačević, čiji je đak bio i Nebojša Dugalić. Išao sam u dramski studio i tako ušao u neke zanimljive predstave. Inače, Kraljevo je dalo dobrih glumaca. Nažalost, nedavno smo ostali bez dvojice vrsnih umetnika - Miodraga Radovanovića Mrguda i Marka Nikolića.