Zoran Pajić: Samo jedan minut sreće je dovoljan da osetiš šta je život i zašto vredi živeti

ZORANA Pajića smo svi dobro upoznali. Veliki uspeh serije „Istine i laži“ učinio ga je jednim od najpopularnijih glumaca u Srbiji, koji je, gotovo svakodnevno, u centru medijske pažnje.

Bezbrojni intervjui, naslovne strane, senzacije, usijane društvene mreže. Ipak, ono što se nikada nismo zapitali je - da li je sve to istina? Laž sigurno nije, ali, da li nam blistava slika uloge karijere, skoro filmske ljubavne priče i sklonost da poverujemo u televizijske istine, dozvoljava da sagledamo realan portret ovog čoveka, koji u sebi nosi mnogo više od onoga što vidimo na ekranu i što nas, uglavnom, interesuje, kada je reč o njegovoj karijeri i životu!?

A taj portret ne samo da je duboko istinit, već i iznenađujuće razotkriven kroz reči koje ćete pročitati, a koje oslikavaju drugu stranu lica koje mislimo da znamo, osenčenu istinom i izbrazdanu nekim lažima. On je glumac na pragu umetnosti, a ovo je njegova istina.

* Zbog čega su, i na koji način, vaši prvi koraci ka svetu glume bili značajni, a šta ih je pretvorilo u vaš životni put?

Ljubav prema glumi je proistekla iz moje porodice. Roditelji, ali i baka i deka, doprineli su tome da počnem da se bavim ovim poslom, jer sa njima nikada nije bilo dosadno i moje detinjstvo je, u tom smislu, bilo vrlo kreativno. Svašta se dešavalo, prošli smo i kroz lepe i veoma teške trenutke, ali je moj deda najviše zaslužan za to što sam krenuo ovim putem, jer je u duši ostao dečak koji se uvek se igrao. Odmalena je u meni razvijao radost igre i empatiju prema ljudima, učio me da ih razumem, da saosećam sa njima i da prihvatim njihove emocije. Kada sam prvi put otišao u pozorište, pomislio sam da je scena mesto na kome sve te likove iz svog života, mogu, na neki način, da odglumim i tako oslobodim iz sebe sve nakupljene emocije, sa kojima, do tada, nisam znao šta ću. Tako je planula ta iskra. Onda mi je tetka kupila kameru pa sam stalno sam snimao ljude, događaje, razgovore. Tako se rodila i ljubav prema filmu. Bavljenje ljudima, njihovim emocijama, tragičnim i lepim životnim iskustvima me je najviše interesovalo i intrigiralo. To je bio okidač.

foto: Aleksandar Krstović

* Da li ste kroz ta posmatranja, interesovanja, postupke, razmišljanja i emocije došli i do sebe i spoznali svoju suštinu, kao čoveka i umetnika?

Mislim da se još uvek tražim. U početku sam, možda, i izbegavao da dođem do sebe i upravo zbog toga sam svu pažnju usmeravao na druge ljude. Nikada se i nisam previše bavio sobom, više sam želeo drugima da učinim i pomognem, da im se posvetim i potrudim da im bude lepo. Sebe sam ostavljao po strani, ali najbitnije je to što mislim da polako dolazim do onoga za čim tragam celog života, a to je unutrašnji mir i harmonija. Nosim jednu vrstu urođene stabilnosti i uvek sam ja taj koji pokušava da smiri stvari. Nisam od onih koji planu i veoma retko pokazujem emocije. Čuvam ih za sebe i pokušavam sam da se nosim sa njima.

* Zašto ste toliko zatvoreni, u emotivnom smislu, i da li to vašem životu, možda, dodaje teret koji je postao sastavni deo vas?

Ima više razloga, ali ni za jedan ne mogu da kažem da je pravi. Možda zbog toga što sam jedinac, pa sam navikao da budem sam. Možda zato što ne želim da budem povređen, pa ne iskazujem svoje emocije, svoja stanja i probleme. Takav sam odmalena. Ne želim da opterećujem ljude svojim brigama i da pokažem slabost. Ne dozvoljavam da iko vidi kad me nešto muči. Možda je razlog i u tome što se od mene uvek očekivalo da, kao sin jedinac, budem savršen i najbolji u svemu, i onda, kad pokažem neku slabost, pojavljuje se i stid.

* Da li je štit kojim branite svoju ranjivost, slabost i stid, utisak koji ostavljate u javnosti? Često delujete kao strog, distanciran, čak i arogantan čovek.

Sigurno. S jedne strane je i to urođeno, a s druge, svesno ostavljam takav utisak. Oni koji me poznaju znaju da sam daleko od bilo kakve arogancije, ali ponekad želim da izazovem takav prvi utisak kod ljudi da bi me shvatili ozbiljno i imali poštovanje prema meni, u smislu da ne mogu lako da mi priđu i dopru do mene, već da, na početku, određena distanca mora da postoji, a onda, kada se upoznamo, to je sasvim druga priča. Nisam od onih koji odmah otvaraju sve karte, jer želim da stavim do znanja da do mene treba doći i zaslužiti moje poverenje.

foto: Aleksandar Krstović

* Zbog čega je put kojim se dolazi do vas i stiče vaše poverenje, očigledno, onaj kojim se ređe ide?

Kod mene je problem to što malo toga može da me fascinira da doživim neko ushićenje. Zato se retko razočaram, ali i nemam mnogo prijatelja. Imam nekoliko velikih prijatelja, kojima sam se u potpunosti dao, i meni je to dovoljno, jer mislim da je u životu najvažnije, u svemu, imati meru. Nemoguće je imati dvadeset pravih prijatelja i sa svima biti dobar. U nekom trenutku ćeš sigurno biti povređen. Moji prijatelji su za ceo život, mnogo se trudim oko njih i želim da to prijateljstvo traje. To su ljudi slični meni, koji su obazrivi i nisu na prvu loptu, imaju širinu mišljenja i odnosa prema životu, sličan nam je senzibilitet i pogled na svet, na ljude i društvo, a najbitnije mi je da osetim njihovu dobrotu i plemenitost, da osetim njihovu dušu koja, kao ni moja, nije otvorena, nego treba da se osvoji.

* Kako se osvaja vaša duša? Koji ključ je otvara i šta se krije iza njenih kapija?

Meni su toplina i empatija najbitnije. Nije mi važno da li će neko reći da sam dobar, pogotovo u današnje vreme, u kome se dobrota smatra manom, jer, ako si dobar, ili si budala ili si naivan, i sigurno će neko da te izigra i prevari. Sistem vrednosti je toliko poremećen da, ako pokažeš trunku dobrote, manje vrediš, bićeš izigran i samim tim ćeš, sigurno, biti povređen i patiti. A ja želim da gajim prave emocije u sebi, jer sam tako vaspitan. Deda me je naučio da su dobrota i plemenitost, ma šta ko mislio i govorio, uvek na ceni i u nekom trenutku će se isplatiti. I ne očekujem da mi to bude uzvraćeno. Savršeno funkcionišem i u društvu i kada sam sam, ali ta toplina je, pored ostalog, nešto zbog čega se i bavim glumom, jer želim da izazovem tu emotivnu povezanost među ljudima. Da pokažem da bahatost i bezobrazluk nisu put uspeha, nego pozitivne emocije, koje treba negovati. Uvek se trudim da mi je lepo u duši, da osećam lepotu života i da to prenosim na druge. Možda to zvuči arhaično, ali je istina i drago mi je da ljudi to prepoznaju. Zato mislim da je serija “Istine i laži” postigla ogromnu popularnost, jer se ta toplina vratila u domove.

* Da li su i vaše samoće, takođe, arhaične i kakvu istinu otkrivaju o vama?

Kao što sam i rekao, odlično funkcionišem kada sam sam. Noćni sam tip i najviše volim da se posvetim sebi kad svi spavaju. Tada pronalazim svoj mir. U tišini, kada me ništa ne remeti, kada mogu da razmišljam, da čitam, da budem kreativan. Oduvek je tako bilo. Tada se najbolje osećam i svoj sam na svome. Dešavali su se trenuci kada me obuzmu crne misli, pogotovo kad nije bilo posla, ali mi je porodica tada davala ogromnu podršku. Veoma je bitno da svako mlado biće, svako dete, pored sebe ima roditelje, učiteljicu, baku ili deku, koji će mu uvek govoriti da, kao osoba, vredi, da je voljeno, da nije samo, da ne odustaje i da posle svih teških, dolaze lepi trenuci. Samo tako i kad si sam nećeš biti usamljen, imaćeš sigurnost. Zbog toga se ja osećam dobro u svojim samoćama i kad je teško, mogu iz sebe da izvučem i pružim ono najbolje. To su mi usadili roditelji. Osećaj da vredim i da mogu napred.

* Da li ste, kao glumac, doživeli potpunost tog osećaja i šta je donelo to iskustvo?

Mislim da je to bilo na premijeri predstave “Crvena”, koju igram u Bitefu, a koja se bavi nasiljem u porodici i pitanjem abortusa. Tokom premijere nisam bio siguran u sebe, iako sam dobio potvrdu publike, ali je neopisiv trenutak kada, dok govoriš svoj tekst, osetiš kao da letiš, da si iznad svega, da si „uhvatio“ celu scenu, čuješ publiku kako diše, osećaš da to više nije pozorište, da više nije život, nego nešto mnogo više, neka druga dimenzija. Tada sam poverovao da je to što radim dobro i da sam dosegao ono čemu sam težio. To je onaj trenutak kada se poistovetiš sa publikom, kada ste jedno, a ti si izazvao da to dobije neki viši nivo. S druge strane, i dan-danas sumnjam u sebe, to je prokletstvo glume i uopšte umetnosti, da nikada ne možeš da kažeš, uprkos svim uspesima, da si dobar glumac. Kao što još uvek ne mogu za sebe da kažem da sam umetnik. Trenutno sam neko ko se bavi glumom, ali mislim da vreme kada ću spoznati umetnost tek treba da dođe.

* Izgleda da ste lišeni egoizma i sujete u onoj meri koja se, obično, vezuje za glumce. Da li vas skromnost ponekad sputava ili je, ipak, vrlina?

Tako sam vaspitan i, verovatno, takav po prirodi. Kada osetim da sam nekome u publici izazvao suze, ne želim ja da budem bitan. Meni je važan taj čovek u kome sam probudio emociju i uvek razmišljam zbog čega je on došao na predstavu, da li će da promeni mišljenje o nečemu, da li mu je lakše, da li se pročistio kroz te suze. Nisam ja tu važan. Gluma je kolektivna igra, svi smo doprineli tome, a taj momenat kada sam doživeo magiju na sceni je moj lični osećaj, koji čuvam i koji mi je veoma drag. Možda nikada neću ni moći, upravo zbog svoje skromnosti, da kažem da sam odličan u svojim ulogama, ali mi je uvek bilo bitno da kod ljudi izazovem to pročišćenje kroz suze ili kroz smeh i drago mi je da sam u tome uspeo.

* Dozvoljavate li sebi to pročišćenje i šta ostaje posle tih suza?

Pomenuo sam da retko šta može da me oduševi i izazove da doživim neku katarzu, ali kada su se dešavale, to je bilo ili u pozorištu ili u bioskopu. Kada se poistovetim sa nekim likom, kada me film, predstava, glumac ili reditelj, dovedu do toga da se prepoznam u nečemu i dođem do nekog zaključka. To su moji momenti pročišćenja, kada zaplačem, jer osetim da sam tada bliži životu, bliži istini. Onda shvatam i da nosim duboku tragičnost u sebi. Teško mogu da doživim veliku radost, možda upravo zbog toga što više uživam kada je izazovem kod drugih. Suštinski sam optimističan čovek, ali umem da budem veliki pesimista. Predstava „Crvena“ je veoma teška i izvlači iz mene to crnilo. Zato i želim da se bavim društveno angažovanim filmovima, predstavama i serijama, da, kao glumac, uđem u one najskrivenije pore ljudskog bića, da na sceni ili ispred kamere doživim te svoje katarze, koje će da izazove neki lik. Jer ja ne mogu da pobegnem od sebe ni u jednoj ulozi. Svoj mrak želim da pokažem na sceni. Volim, ne da šokiram, nego da iznenadim. Ljudi me doživljavaju kao dobrog, plemenitog glumca, punog pozitivne energije, a onda se desi momenat kada publika u meni prepozna to crnilo, tu moju drugu stranu. U ovoj predstavi to može da se vidi.

* Koliko ste, u tom smislu, daleko ili blizu liku Nikole u seriji „Istine i laži“?

Ima sličnosti, zato što je Nikola „trpni“ lik, što i ja umem da budem u životu. I on će pre da udovolji drugima nego sebi i da smiri situaciju, a ne da se izbori sa njom. U tome smo slični, a i Nikola je pozitivac koji se bori za ljubav i harmoniju koje su mu vrlo bitne. Ta mirna luka, mir u sebi i sa ljudima. Razlika je u tome što ja, kada su neke lične, emotivne stvari u pitanju, kao i međuljudski odnosi, sve želim brzo da rešim, bez da bilo šta guram pod tepih. Ponekad brzo odustanem, ako mislim da neki ljudi nisu vredni mog vremena i mojih emocija. Znam da presečem i da se nikada ne vraćam, a Nikola nije taj tip. On će pre da stavlja probleme pod tepih, da prihvati stvari onakvim kakve jesu i da uvek bude na drugom mestu.

* Koje istine vam je otkrila ova serija, pre svega o sebi, a onda i karijeri i životu?

Serija je doživela neverovatan uspeh i ja sam postao prepoznatljiv, ali mi je mnogo važnije što sam sebe, kao glumca, spoznao bolje nego ranije, kada je u pitanju percepcija ljudi prema meni i komentari tipa - koliko si plemenit, pozitivan, nasmejan. Nisam u ovoj meri bio svestan toga. Postoje fantastični glumci koji, u pozorištu, mogu da te dotaknu do srži, ali, ispred kamera, to ne mogu da dosegnu. Meni je ova serija pokazala da spadam u kategoriju onih glumaca koji ruše tu rampu i dopiru do gledalaca. S druge strane, upoznao sam sjajne ljude koji su mi postali veliki prijatelji, a donela mi je i veliku čast da otvorim ovogodišnji Fest, koji sam oduvek obožavao, i to su neki trenuci u kojima shvataš da se kockice polako slažu i obistinjuje se sve ono što želiš, ako dovoljno veruješ u sebe. Popularnost može da bude opasna, ali nisam krenuo stranputicom, već idem ka nekim projektima u kojima vidim sebe i možda ću, jednog dana, stati na scenu Festa kao glumac koji predstavlja svoj film, što mi je velika želja. Završili smo snimanje treće sezone serije i ja ne znam da li će me ova uloga odrediti i uticati na sve buduće uloge, ali ono što znam je da su se neke moje želje, koje su me vodile kroz život, ostvarile. I jedino to me vodi. Ta energija, moja htenja, vera u ono što želim da budem u budućnosti.

* Šta tu veru čini opravdanom, a htenja realnim?

Ne znam da li sam dramski glumac ili komičar, i ne želim da razmišljam o tome, ali, iako je, možda, za neke, ova serija laka, ja sam kroz nju postao bolji glumac, jer sam kroz određene scene i replike izvlačio iz sebe neke svoje emocije, bol i traume, da bih bio što uverljiviji i da bi to doprlo do publike. Veoma je teško ovako brzo, a dobro raditi. Volim da prihvatam izazove u glumi, ali oni moraju da budu opravdani i da ih dobar reditelj vodi. To mi je najvažnije. Najteže scene su mi uvek išle najlakše, zato što sam im se potpuno posvetio, imao sam ogromnu želju za tim mesom, gde ću moći da kopam po sebi, da istražujem i dovodim sebe do nekog stanja kada više ne vidim ni kamere, ni ljude, nego postajem taj lik i postajem istinit u toj ulozi. Takve stvari su mi uvek bile najdragocenije i takve uloge priželjkujem.

* Koliko ste otvoreni i istiniti po pitanju priznavanja sopstvenih mana, pogrešnih koraka, reči ili postupaka?

Umem da budem lenj. Nemam ambiciju da se pokrenem i ostvarim ono što želim, nego puštam da sve dođe samo od sebe i to me, često, nervira. Od najbanalnijih stvari, da tri meseca ne pozovem majstora da nešto popravi, do onih kada sam, možda, propustio neke šanse zbog manjka ambicije. Zameram sebi i to što u nekim situacijama nisam podigao glas, jer ćutanje, ponekad, ipak, nije zlato, nego treba jasno i glasno reći svoje mišljenje. Još uvek nisam naučio da kažem ne. Što sam stariji sve više mi smeta to što, u nekim situacijama, ne umem da se izborim za sebe.

foto: Aleksandar Krstović

* Koje istine i laži mogu više da vas povrede? Sopstvene ili tuđe?

Povređuje me nemoć. Sopstvena ili nemoć dece i starijih ljudi. Nekad može da me povredi ljudska glupost, ali najviše izdaja bliskih ljudi. Kada te osoba kojoj si pružio puno poverenje i za koju misliš da je tvoja krv i meso, izda i postane potpuni stranac. To mnogo boli. S druge strane, mogu da shvatim ljudsku dušu i onda mi istina, generalno, ne pada toliko teško, ali ponekad za sebe mislim da sam nepogrešiv, i kada mi se ukaže na to da nisam baš toliko ispravan, bude mi teško, ali brzo uvidim svoje greške i shvatim zbog čega mi se dešavaju. Umem da budem realan i da objektivno posmatram stvari i kod drugih i kod sebe, ali upravo zbog toga što sam navikao da od ljudi mogu svašta da očekujem, ne razočaram se previše kada saznam neku laž.

* Koliko je sreća istinita u vašem životu?

Kod nas se ljudi plaše da kažu da su srećni, jer odmah misle da ih, kad to izgovore, neka nesreća sačeka iza ugla. Kroz život nisam imao neke velike lomove, osim smrti mog dede, i to je bila najveća bol koju sam, do sada, doživeo. Mogu da kažem da jesam srećan, iako umem da budem vrlo pesimističan, ali sve je onako kako treba da bude. Kako me je život vodio, a ja se nisam mnogo trudio, baš zbog svoje neambicioznosti, verujem da me je, do sada, nagradio.

* Rekli ste na početku da ste sve bliži unutrašnjem miru za kojim tragate celog života. Kao epilog ove ispovesti, šta mislite da će biti epilog tog traganja?

Prvenstveno u sebi nađem taj mir i onda sam dobar i za druge. Čim se kod mene stvori neki nemir, bežim i sklanjam se, jer ne želim da ljudi to osete, da ih ne bih opterećivao. Umetnost je ta u kojoj uvek pronalazim mir i smisao, nebitno je da li su u pitanju slike, knjige, film ili serija, ali me uvek smiruje i nikada me nije izneverila, za razliku od ljudi. S druge strane, ona mi pokazuje da kroz život ne možeš da ideš tako što ćeš stalno misliti da će sve biti u redu. Kroz život težiš trenucima mira i sreće, a sve između su traganja, kopanja, bol, suze i tuga, i da bi došao do tog trenutka sreće, moraš da ceniš i tugu. Samo jedan minut sreće i ispunjenosti je dovoljan da osetiš šta je, u stvari, život i zašto vredi živeti. To su veoma retki trenuci, između kojih se trudim da u sebi nađem spokoj, da pomognem drugima što više mogu i učinim ih srećnim.