TUGA I OPOMENA: Ratne priče sa Košara

Teško da je ikada išta istinitije, dramatičnije i uzbudljivije viđeno na našim ekranima od preksinoć emitovanog dokumentarno-igranog filma "Ratne priče sa Košara", autorke u pravom smislu Slađane Zarić. No ako se zna da je, osim Javnog servisa, ovu produkciju izneo Vojnofilmski centar "Zastava film" sa gotovo celim svojim personalom, ljudskim i tehničkim resursima, onda je stvar jasnija: "Zastava" je i produkcijski i stvaralački "starija" od RTS-a, i bila je žarište ljudi i ideja mnogo pre nego što je državna televizija rođena, pa je ovom događaju podarila mnogo i u kadrovskom i u produkcionom smislu.

Pročitajte još: VULIN O FILMU O BICI NA KOŠARAMA: Nikad više nećemo dozvoliti da nam drugi pišu istoriju

U proteklih nekoliko godina ovo nije prva filmska koprodukcija vojske i države, ali je do sada najzrelija i najznačajnija u umetničkom pogledu: ona imponuje svojom kamerom (Žarko Pekez i Petar Vujanić, što se mora uzeti u obzir prilikom godišnjih evaluacija vrednosti u stručnim krugovima), koliko i produkcijskim zahvatom (Goran Ikonić i dr), napose sinergijom svih osnovnih snaga koje čine film. Time ne mislim da i u čemu umanjim bilo čiji doprinos, ali je prava prilika da se oda još jedno dužno priznanje našem dostojnom vojnom producentu, već dve decenije nekako skrajnutom i produkcijski zanemarenom u odnosu na miljenike vlasti, koji su razvlačili i (bukvalno) razvlače milione narodnog novca, dok su Košare i Paštrik čekali svoju filmsku evokaciju više od dve decenije.

Pročitajte još: KOMANDANT ODBRANE KOŠARA: Od mene su pravili zločinca

Evo, sada je i to delimično ispravljeno. Ne sasvim. Nedovoljno. Košare i Paštrik - nazovite ih "srpskim Termopilima" ili "drugim Kosovskim bojem", paradigme naše sadašnje nacionalne drame i fascinantne snage srpskog naroda u borbi za opstanak - tek zaslužuju veliku, nacionalnu sagu. Kaže prekjuče, drugim povodom, Miloš Biković: "Ovakvi filmovi su nam potrebni. Jedan ovakav na šest meseci. Nije normalno da se Rusi sete da se uradi film na dvadeset godina od bombardovanja Jugoslavije. Treba da uradimo film o Kosovu. Mi treba da napravimo film na engleskom. 'Balkanska međa' je koštala 3,5 miliona dolara. Mi treba da napravimo film od 10, od 15 miliona dolara. I da još 20 miliona uložimo u međunarodnu kampanju, da napravimo film na engleskom sa holivudskim zvezdama". Mislite li da nemamo snage za ovakva preduzeća? Zbog aktuelne politike države u filmu (Filmski centar Srbije, Javni servis itd) najbolji srpski scenaristi, reditelji, scenografi, tvorci slike i drugi profesionalci žive izvan fokusa kinematografije, bez posla i bez nade.

Novac (najmanje milijardu i sto miliona!) se uglavnom razbacuje na druge strane, a šta od toga dođe na mali i veliki ekran gledamo sa tugom. I opomenom."Ratne priče sa Košara" su jedna ovakva opomena. Opomena da nismo svesni epskih razmera drame u čijoj smo matici, dok silom žmurimo nad veličanstvenom žrtvom celog naroda koji nas je iznedrio i podario nam život.

Film ne može promeniti geopolitiku, ali i te kako može menjati svest i to naši prijatelji iz Vašingtona i Brisela bolje znaju. Dovoljno je samo gledati živu istinu Košara na ekranu - ne fikciju, nego pravu pravcatu istinu! - o našem oružanom otporu i potpunoj moralnoj pobedi nad zlom, filmsku stvarnost natopljenu autentičnošću prizora, zbiljom od koje zastaje dah i pred kojom sve drugo postaje nevažno, živim herojima koje smo odbacili ili predali neprijateljima, bez dostojnog sećanja i priznanja - pa doživeti moralnu klizmu koju bi propisao sam tvorac "Poetike" i njegovi nastavljači u savremenom dobu.