Visoka moda za ratnike

UKOLIKO bi nas neko ko nije čuo za seriju “U pustinji smrti” (Into the Badlands), čiju drugu polovinu treće sezone pratimo ponedeljkom na kanalu AMC od 22.00, zamolio da mu opišemo ovu postapokaliptičnu sagu, mogli bismo to da učinimo kroz tri aspekta - dosad neviđene scene borilačkih veština, očaravajuće distopijsko okruženje i nesvakidašnje kostime jarkih boja.

Sve to ovu seriju, uz “Igru prestola”, čini trenutno najambicioznijim američkim TV projektom. Za magiju koju “Pustinji” daju čudesne kreacije rađene u kombinaciji viktorijanskog i futurističkog stila zaslužan je kostimograf Đovani Lipari. Ovog simpatičnog Italijana, koji je kreirao kostime za mnoge holivudske filmove i serije (“Bordžije”, “Peni Dredful”, “Rim”) sreli smo na snimanju trećeg i poslednjeg ciklusa pomenutog serijala u Dablinu, gde nam je u nedovršenom hotelu na kraju grada odškrinuo vrata svog modnog carstva. A tamo, na više od 2.000 kvadratnih metara, prostiru se radionica sa dvadesetak krojača i ogromni hangari prepuni kostima Crne Udovice, Sanija, Lidije, Em Keja i Tilde, koji nam iz epizode u epizodu oduzimaju dah. Budući da ovoj družini pripadaju bogati i moćni baroni, koji vole da nose skupe “krpice” i da na protivnicima “vežbaju” borilačke veštine, Lipari nam otkriva da mu je najveći izazov bio da napravi glamurozne odevne kombinacije dovoljno komotne za kretanje tokom “fajta”.

- Veliku podršku imao sam od Danijela Vua (Sani), koji me je uveo u svet borilačkih sportova i pomogao mi da shvatim koliko je borcima važno da ih odeća ne sputava tokom izvođenja zahtevnih koreografija. Trudio sam se da koristim elastičnu tkaninu, ako ne za ceo kostim, onda bar na određenim mestima gde je to bilo neophodno. Broj pokreta koje sam morao da omogućim je nešto sa čim se nikada nisam susreo - kaže, u ekskluzivnom intervjuu za “TV novosti”, Đovani, koji inspiraciju pronalazi na neobičnim mestima.

Na početku karijere iskusniji kolega mu je rekao da nikada ne prestane da odlazi u muzeje i posmatra umetnička dela, ali i to kako ljudi doživljavaju njihovu lepotu. Tog saveta se drži i danas.

Pročitajte još - Kostimi govore umesto mene

- Zabeleške su mi neprocenjiv izvor ideja. Zato je važno da inspiraciju uvek stavim na papir. Ponekad je to samo jedna linija. Jer, kad pomislim da mi je neka sjajna zamisao pobegla, dovoljno je da pogledam tu liniju i pred očima će mi eksplodirati čitav spektar boja. Mozak mi je podešen na konstantno traganje za idejama. Dok se šetam galerijom Ufici, čitam knjige ili listam stare enciklopedije, uvek pored sebe imam olovku i papir. I sve što nacrtam kad tad iskoristim.

Svaki put pre nego što započnem rad na novom projektu, porazgovaram sa rediteljima i kreativnim producentima, da bih saznao kako zamišljaju svet likova koje treba da obučem. Kad se sa idejama nađemo na pola puta, pristupam izradi crteža, odabiru boja, tekstura... Zatim na red dolazi izbor tkanina, kože, metala i ukrasa, i pronalaženje ravnoteže u svim tim materijalima da bismo postigli najbolji izgled lika - priča nam Lipari, dodajući kako ga je ova serija naučila da je dragocen svaki minut u njegovom poslu.

Morao je, kaže, tačno da izračuna koliko mu je potrebno vremena za izradu kostima da bi ih na vreme dostavio za sledeću epizodu. Od dužine spiska glumaca koji su planirani za snimanje, zavisi i dužina radnog vremena njegove ekipe. Ponekad se dešavalo da za 10 dana moraju da pripreme čak 15 novih kostima!

- Začkoljica je u tome što svaka odevna kombinacija mora da ima bar pet kopija. Udovica je, recimo, idealan primer za to. Za nju je u svakoj epizodi neophodna ista rezervna kombinacija, jer će tokom borbe biti izbodena, upašće u blato, vatra će joj izgoreti deo kostima... A tu su i kaskaderi koji moraju da imaju njeno odelo po svojim merama. Tako da nije reč o 15, nego o 75 kostima! A proces proizvodnje jednog ponekad traje i do 10 sati. Koliko god ovaj posao ume da bude naporan, pogotovo serija kakva je “U pustinji smrti”, volim ga jer vam daje toliko kreativnosti kakva se ne viđa ni tokom pripreme modne revije visoke mode - završava Đovani.

OD FIRENCE DO HOLIVUDA

PRE nego što je odabrao posao kostimografa za životni poziv, Đovani je još kao dečak gajio strast prema crtanju. Na nagovor nastavnika, koji su u osnovnoj školi primetili njegov talenat, upisao je Akademiju lepih umetnosti u Firenci. Nakon što ju je uspešno završio, karijeru je započeo u pozorištu Teatro dela Pergola, radeći kostime za baletske predstave, ali i scenografije. Mada ga je opčinio pozorišni ambijent, koji ga asocira “na mračnu kutiju s neodoljivim mirisom prašine”, Lipari je odlučio da posle izvesnog vremena potraži nove izazove. Preselio se u Rim, gde je ubrzo stekao kontakte u filmskoj industriji. Put ga je iz Večnog grada odveo u Holivud, u kojem i danas, posle 20 godina karijere, sa istom strašću stvara svoja remek-dela.