Ivana Roščić: Pogrešna sam kada upadnem u zamku sebičnosti, samosažaljevanja, preterivanja

IVANA Roščić je i prava i pogrešna žena, ali što je, možda, mnogo važnije, prava glumica za „Pogrešnog čoveka“, koja je jednu od trenutno najgledanijih regionalnih TV serija svojom ulogom, zajedno sa kolegama, učinila popularnom kod gledalaca koji rasplet Leine i Lazarove sage s nestrpljenjem očekuju, kao u onim vremenima kada su se velike televizijske serije pratile porodično, uz mnogo emocija prema omiljenim likovima.

Rasplet Ivaninog života je, srećom, mnogo drugačiji od Leinog, ali su retke prilike koje nam pružaju mogućnost da ovu, pomalo tajanstvenu splitsku glumicu, bolje upoznamo. Utoliko više je ovaj intervju za Novosti online značajniji, jer otkriva mnogo o njenom životu i karijeri, ali i svemu onome što nosi u sebi, pre svega kao žena, a onda i kao glumica.

Definitivno prava, iskrena, pomalo melanholična, ali hrabra i srećna.

* Da li se i zbog čega, ponekad, osećate kao pogrešna žena i kako prevazilazite takve emocije?

Još uvek učim. Verujem da celog života učimo. Pogrešna sam kada upadnem u zamku sebičnosti, samosažaljevanja, preterivanja. Ipak, ne razmišljam o sebi kao o pogrešnoj ili pravoj, već samo kao o ženi, ljudskom biću koje se trudi da bude dobar čovek. Živeti ovaj život koji mi je dat najbolje što mogu, raditi ono što volim, putovati, rasti i, kada padnem, ustati.

* Koji pogrešan čovek, ili pogrešni ljudi, su vas najviše obeležili i na koji način, a šta ste naučili iz takvih iskustava?

Verujem da su svi ljudi koji su u mom životu bili pogrešni, to bili s razlogom. Najviše sam patila zbog naivnosti i verovanja u ljude.

* Ko su pravi ljudi u vašem životu, zbog kojih ste vi prava osoba u svom suštinskom, najiskrenijem smislu?

Moja porodica. Prvenstveno tu mislim na svoju majku, na čijem sam primeru učila kako biti dobar, kako ostati dobar i kako davati. Ona mi je usadila temelje koje sam posle sama nadograđivala i još uvek nadograđujem. Mnogo stvari podrazumevamo kada su prijatelji u pitanju, ali i porodica, partneri. Važna je ljubav i pažnja. Zaista voleti jedni druge, a ne podrazumevati.

* Koje odluke su bile pogrešne, a koje ispravne u vašem životu i karijeri?

Ne smatram da su odluke srca pogrešne, iako su me itekako “izmlatile”, ali “mlatila” sam i ja njih. Kada govorimo o karijeri, mislim da nisam donela pogrešne odluke, jer sam uvek sledila intuiciju i srce.

* Na koji način je gluma odredila vaš životni put i šta je ono najvažnije što ste, do sada, na tom putu stekli?

Kao devojčica nisam imala želju da budem glumica, već klizačica na ledu, ali u Splitu nije bilo dvorane sa ledom, pa je to ostalo samo na želji i mašti. Rano sam počela da gledam filmove i bila očarana pričama koje su mi ti filmovi “pričali”. Počela sam da stvaram svoj ukus. Mnogo kasnije, u meni se javila želja da svoje osećaje izrazim rečima, pokretom, pogledom. Upisavši Akademiju, počela sam, zapravo, da upoznajem sebe. Lepota ovog posla je istraživanje i glad koja te tera da uđeš i pokucaš na vrata od kojih te je, možda, bilo i strah.

* Iza kojih vrata u vašem životu su se krila najteža iskustva i na koji način su vas promenila?

Odrastanje i gubitak smatram najtežim životnim lekcijama. Gubeći voljenu osobu, naglo sam odrasla. Bio je to težak period koji je trajao veoma dugo.

* Šta izdvajate kao najlepša, a šta kao najteža iskustva sa snimanja serije „Pogrešan čovek“?

Svakako je najteži deo za mene uskladiti majčinstvo sa ogromnom količinom posla koju donosi snimanje “Pogrešnog čoveka”. Na setu sam svakodnevno, retko ispod deset sati. Ako imam neku pauzu, jurim kući da budem mama. Često moj sin, koji će kroz koji mesec napuniti četiri godine, dođe na set. Tamo ga maze i paze. Moja devojčica je u Beogradu proslavila prvi rođendan i napravila svoje prve korake. Beograd ću zauvek nositi u srcu i rado mu se vratiti. Kao majka, uvek ću se pitati jesam li dovoljno vremena provodila sa svojom decom, jesam li ispunila njihova očekivanja, u čemu sam i koliko grešila. Ipak, znam jedno - ljubavi za njih nikad dosta i nikad previše, ali i strpljenja. Radim na tome da odgojim dobre ljude, kojima su temelji ljubav, tolerancija, istraživanje, učenje.

* Lea je hrabra ali i veoma emotivna, duboko povređena žena. Kako ste u sebi pronašli sve što je bilo potrebno da, na pravi način, dočarate tragičnost njenog lika, bol, borbu i strah ali i veru u sreću, uprkos svemu što je doživela?

Kad me ljudi zaustave na ulici, uvek me prekore, jer je Lazar divan, mitsko biće, a Lea tako hladna prema njemu. Publika zaboravlja na njen strah, na njenu bol i traumu i da ona ne zna da on nije onaj za koga misli da jeste. To mnogo govori i o društvu u kom živimo. Dok sam se spremala za ovu ulogu čitala sam ispovesti žrtava silovanja i moram vam priznati da sam stala nakon nekoliko njih. Slomile su me. Zato sam s velikom pažnjom i poštovanjem pristupila ulozi Lee Kalember.

* Velika gledanost serije u regionu je, sigurno, donela i promenu života u smislu prepoznatljivosti, popularnosti. Kakav je vaš odnos prema tome? Čini se da niste od onih koji teže medijskoj pažnji?

Moj odnos prema tome je oduvek isti. Sa medijima koketiram i zdravo ih konzumiram. Nikada nisam htela “izlaziti iz paštete”. Senzacionalizam me nikada nije zanimao, jer mi je uvek bila primarna gluma. Dajem intervjua onoliko koliko mislim da je zdravo i dobro za mene. Takođe, ne želim glumatati “nedodirljivu”.

Šta time dobijam a šta gubim, tek ću videti.

* Osim serije “Pogrešan čovek” šta izdvajate kao najvažnije uspehe u dosadašnjoj karijeri?

Ako pričamo o istinskim trijumfima, kao glumica, doživim ih kad se dogodi trenutak prave istine i uživanja u igri i suigri sa partnerima. Što se tiče nekih karijernih trijumfa, izdvojila bih predstave koje su “iskakale” van okvira, ali i mojih glumačkih utabanih staza - “Fine mrtve djevojke”, Dalibora Matanića, “Mrzim istinu” i “Aleksandra Zec”, Olivera Frljića. Ponosna sam na te predstave.

Pročitajte i: Borba za život deteta

Pročitajte i: SERIJA “POGREŠAN ČOVEK”: Svaki dan po epizoda

* Nosite izrazitu blagost, svedenost, nepretencizonost, ali i iskru sete u očima. Uloga Lee doprinosi takvom utisku, ali se čini da su to, donekle, i odlike vašeg senzibiliteta. Koliko istine ima u tome?

Nemam dodirnih tačaka sa Leom kao karakterom, osim one gde se lavovski bori za svoje dete. Oduvek slušam kako su moje oči setne, melanholične, čak me i zovu “Bambi”, upravo zbog očiju. Za sebe bih rekla da tom “Bambiju” vire dva roščića. Volim život, volim da se smejem, da plešem, da plačem, da se veselim, dramim, istražujem i uživam. Imam kratak fitilj, pa znam i da eksplodiram. Ali istina je, imam urođenu melanholiju u sebi i plakanje mi nije mrsko, kada mi zatreba. Kako život ide, ja sam mu sve zahvalnija što ga živim. Što bi rekla stara latinska poslovica: “Hrabar je onaj ko pobedi sebe.”

* Šta vam pomaže da uvek pobeđujete sebe i samim tim, idete napred?

Ljubav, intuicija, znatiželja i strast.

* Jeste li na tom putu sopstvenih pobeda pronašli sreću i šta je čini?

Sreća, zdravlje i sklad moje porodice su, svakako, ono što me primarno čini srećnom. Srećnom me čine trenuci kojih sam svesna i na kojima sam zahvalna, kao i ljudi koji me oduševe svojom iskrenošću, talentom i humorom.

* U stabilnom ste braku. Šta je temelj vaše porodične harmonije, danas, kada je ona toliko retka i, gotovo, urušena?

Ljubav i razumevanje. Međusobno podupiranje i neuzimanje onog drugog “zdravo za gotovo”. Svakodnevno se truditi oko partnera i činiti ga srećnim, pa i onda kada se sve ruši. Male stvari nas čine velikima.

* Gde je vaš “bokun mora i bokun neba” kada se vratite u Split?

More nosim u srcu. Slaba sam na svoje dalmatinsko more, ali nisam takav lokal patriota da mislim da je ono najlepše. Videla sam još mnogo lepih mora. Možda sam samo razmažena, jer sam se, gotovo celog života, budila uz more. Ima li lepšeg? Za Split me, više od mora, veže porodica. Tata, brat, nećak i moje tetke. Bez njih ne bih znala šta je to bezgranično davanje i ljubav.

* Šta je trenutno vaš san i težnja po pitanju profesije ali i privatnog života?

Kad se završi snimanje serije, jedini plan, odnosno, više želja koju imam je da odem negde sama sedam dana. Trenutno variram između odlaska u pustinju ili u potpunu suprotnost - izgubiti se u Tokiju. Profesionalnih planova nemam, samo želja. Pružam ruke, pa ćemo videti. Hipokrit je davno rekao: “Umetnost je duga, a život kratak”. Ne razmišljam previše o budućnosti, jer me onda uhvati teskoba, a kad razmišljam o prošlosti uhvati me seta.