Marko Gvero: I “bluz” je život, a on mora da se živi

Marko Gvero, kao jedan od najangažovanijih i najtalentovanijih glumaca današnjice, zavređuje pažnju, pre svega zbog autentičnosti glumačkog izraza i uverljivosti sa kojom gradi likove koje igra.

„Stado“, „Zaspanka za vojnike“, „Istine i laži“, „Senke nad Balkanom“, „Ubice mog oca“, „Komšije“, samo su neki od najpopularnijih naslova u kojima je ovaj glumac, tokom poslednjih godina, ostvario značajne uloge koje ga svrstavaju među odabrane koji su stekli poverenje, pre svega, publike.

U pozorištu je podjednako uspešan, a privatno vrlo zanimljiv, otvoren i realan čovek, što potvrđuje i ovaj intervju za NovostiOnline.

* Svet glume, na jedan način, simbolizuju nasmejana i tužna pozorišna maska. Koliko su se smenjivale na vašem dosadašnjem putu i vašem licu?

Od početka sam bio svestan da je taj put dug i naporan i da ću na njemu doživljavati i zadovoljstva i razočarenja. Ako sagledam dosadašnje iskustvo, ipak mi je taj svet pružio mnogo više zadovoljstva. Kad god mi se ukazala prilika, igrao sam se. A igra je, sama po sebi, prepuna zadovoljstava. Razočarenja su sastavni deo života i na sceni i van nje, pa se nisam preterano iznenađivao kad bi naišla. Neka sam prevazilazio lakše, neka teže, a neka me još uvek tište. Ipak, zadovoljstvo je ono što je obeležilo moj dosadašnji boravak u svetu glume.

* Da li, danas, u Srbiji, glumac vodi karijeru ili ona njega, i kakva su vaša iskustva u tom smislu?

Nažalost, nismo uvek u prilici da u potpunosti vladamo svojom karijerom. Dešava se da glumac “odluta” u nešto što nije planirao. Jednostavno se prevari. A gluma je tu da te potroši. Svaka uloga je novo iskustvo, pa se na njega ne mogu mnogo osloniti. Uglavnom me vodi intuicija. Prepustim se i zaigram. Pa, šta bude. Za sada, taj način funkcioniše. Ali, ne bih da se osvrćem. Publika neka gleda moje tragove, pa ako joj se ne sviđaju, neka ih obriše. Publika uvek da konačan sud.

foto: Pozorište na Terazijama

* Koja lekcija vas uvek prati i važna je u vašoj karijeri, a šta je, neminovno, podložno promenama?

Da budem strpljiv i uporan. I da nema lakih rešenja, iako se nekad uhvatim za njih. Da nema malih uloga od kojih se ne može napraviti zanimljiva igračka. Ne znam da li sam se, i koliko, promenio kao ličnost, dok, kao glumac, još uvek sazrevam.

* Uverljivost i autentičnost su neke od vaših najizraženijih karakteristika. Imate taj specifičan habitus i lakoću igre. Koliko se, ipak, iza svega krije veliki rad i duboko unutrašnje preispitivanje?

Svaka uloga zahteva promišljanje, preispitivanje, opreznost da se ne ponavljaš, onoliko koliko ti ona dozvoljava. Moja generacija je imala tu sreću da gleda najveće u ovom poslu, a to je ozbiljna škola. Ja sam učio od tih velikih, iskrenih glumaca. Ono što je sigurno je to da, ako publici nešto izgleda lako, iza toga stoji veliki napor. To je pravilo, ali ja, zaista, glumu shvatam kao igru. I voleo bih da se igram ceo život. I da živim od te igre.

* Ljudi vas doživljavaju kao komičara, ali, čini se da dobro manevrišete kako bi izbegli „fahove“ i „fioke“. Koliko u vama ima mnogo više od onoga što smo do sada videli, a što čeka pravi momenat?

Ako me doživljavaju kao komičara, onda je to sigurno tako. Kod komedije nema zablude - ili je smešno ili nije. Ne znam koliko uspešno manevrišem, ali se svojski trudim da ne upadnem u neki manir. Odatle se teško vadi. Ali, taj manevar nije nimalo lak. Posebno kada dobijete iste ili slične zadatke - političare, biznismene, policajce. A to, neretko, budu tipovi. Onda se svim sredstvima, i spoljnim i unutrašnjim, trudim da od tipa napravim lik. Da ima nešto svoje, nešto karakteristično. Da bude živ i da mu se veruje. Pa, koliko uspem. Ne znam koja uloga “čeka pravi momenat”. Videćemo kad dođe. I zavisi i od tog momenta.

* Neretko snimate reklame. Koliko je dobro ili loše biti „anonimno poznat“ i jeste li nekada poželeli da budete nevidljivi, kao u reklami za banku?

Često. Svakodnevno. Onda bih mogao na miru da pravim svakakve gluposti. Reklame su u opisu našeg posla. Neke kolege pristaju da ih rade, drugi smatraju da to nije dobro. To je, jednostavno, komercijalna stvar, pa volim da je i meni komercijalno. Nisam ih radio puno, ali su agresivne i toliko se emituju, da svi misle da ih ima više nego što ih zaista ima.

* Čini se da ste oslobođeni želje za slavom. Koliko je nepostojanje tog tereta, ustvari, privilegija, koja ostavlja prostor za ono najvažnije, za umetnost?

Ne možete se potpuno osloboditi popularnosti. Ja volim popularnost. Svako voli. Neminovno je da, kad se baviš ovim poslom, ako uradiš nešto što publika zavoli, budeš u nekoj meri popularan, bar u krugu te publike koja je to zavolela. Ne volim naslovne strane i preveliku slavu, jer to obavezuje. Ne umem uvek da budem ljubazan i lep, a ne bih ni da razočaram nekog. Mada, u malim dozama prija.

* Poslednjih godina vas možemo videti u kvalitetnim projektima, kako na televiziji i filmu, tako i u pozorištu. Koji vas je posebno zaintrigirao?

Pre svega, dve predstave u “Ateljeu 212”, što mi je izuzetno značilo, jer to pozorište posebno volim. Zbog tog pozorišta i tog ansambla moja generacija je i upisivala glumu. Što se filma tiče, izdvojio bih “Stado”, za koji sam dobio svoju prvu filmsku nagradu, na festivalu u Nišu, i na kome sam se divno proveo radeći sa sjajnim kolegama Kojom i Cvijom, koje jako poštujem. Veoma važan mi je i film „Zaspanka za vojnike”, jer sam ostvario svoj dečački san da igram u ratnom filmu. Uživao sam igrajući se rata, jer sam i tu imao zadatak da malo “olakšam” stvar, da filmu dam malo komičniju boju. Od TV formata, kao, za sada, najdražu ulogu, izdvojio bih “Prvi servis”. To je jedan kratak format, koji mi je posebno drag.

foto: Pozorište na Terazijama

* Koliko pogled na život sa vedrije strane jeste vaš motiv, a na koji način prevazilazite periode kada se dese tuge, “zaspanke”, nemiri?

Moram da ih prihvatim. Ali, kako dođu tako i prođu. Gluma je iskustvena umetnost, pa su i “bluzevi” korisni. Nisu dobrodošli u velikoj meri, ali, ako su tu, valja ih pretvoriti u korisno. I “bluz” je život, a on mora da se živi i posmatram ga sa vedrije strane, onoliko koliko mi on dozvoli. Volim da odem na reku. Tamo se opustim i dopunim. Volim i da izlazim. Trudim se da imam bogat društveni život. Ne mogu dugo da izdržim sam, iako mi je to nekada preko potrebno.

* Kako izgleda mizanscen vašeg privatnog života, na koji način pišete taj scenario i ko igra glavne uloge?

Dosta je komplikovan i dinamičan. Rekao bih, vodviljski zamršen. Ali, što je mizanscen složeniji i što je više prepreka, igra je uzbudljivija. Može da bude i tužna i smešna, kratka ili duga, može da bude i loše odigrana, ali najgore je kad je predstava dosadna. Taj scenario se piše sam. U zavisnosti od datih okolnosti. Glavne uloge su uvek iste - moja porodica i prijatelji. Sporedne se smenjuju, ali takođe, utiču na zaplet. Ipak, ništa ne bih menjao.

* Šta je izvesno na profesionalnom planu u budućnosti?

Tu je sve neizvesno. Ne zavisi uvek od mojih želja. Što kaže stara poslovica: “Ako hoćeš da nasmeješ Boga, iznesi mu svoje planove”. Ima mnogo potencijalnih stvari, ali treba stotinu nekih kockica da se posloži, pa da se to i realizuje.