Miona Marković: Ja sam deo Peletovog čopora

MIONU Marković, lepu studentkinju završne godine glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, zapazili smo u ulozi prostodušne Kristine u seriji "Jutro će promeniti sve", pa kao novinarku Ana Mariju u "Žigosanima u reketu". Gledali smo je i kao krčmaricu Zoru u seriji "Koreni", snimljenoj prema istoimenom romanu Dobrice Ćosića, Mioninog dede, sa kojim nam, uz setan osmeh, opisuje susrete iz detinjstva:

- Viđali smo se s njim u vreme praznika, a tati je bilo važno da brata Vukana i mene često slika sa njim, što mi tada nije bilo jasno. Međutim, kada sam u srednjoj školi pročitala njegova dela, shvatila sam koliko je on veliki pisac. Sećam se da smo, kada je on govorio, svi ćutali kako bismo čuli šta ima da kaže, jer je bio bitan čiča, kako smo ga mi zvali. Nekoliko puta sam šetala s njim i bratom Vukanom, kejom pored SC "25. maj" (danas "Milan Gale Muškatirović") gde je rado provodio vreme. On mi je bio deda-stric, brat od tetke mog dede Jovana, oca mog tate - priča nam Miona, ćerka našeg uglednog istoričara Predraga Markovića i unuka čuvenog scenariste i producenta Jovana Markovića.

* Po čemu još pamtite susrete sa dedom Dobricom Ćosićem?

- Bratu Vukanu sam za 18. rođendan napravila dugometražni film u kome sam snimila ljude koji ga poznaju, da mu nešto požele ili ispričaju neku anegdotu. Jedna od osoba koju sam intervjuisala bio je i naš deda-stric Dobrica, koga sam samo pustila da priča. Pamtim da je naglasio kako se posle 18. godine okružujemo prijateljima za ceo život i da ih zato treba pažljivo birati.

* Kako ste dočarali lik Zore iz romana slavnog pretka?

- Scenarista Đorđe Milosavljević je veoma dobro osetio likove i sagledao suštinu, a ulogu proste i lukave Zore je raspisao. Igrala sam je kao pomalo luckastu ženu, koja nije baš "čista", ali sve što radi, radi zbog braće, shvatajući da joj je to prilika za zaradu, kakva joj se više neće ukazati. Ispala je glupa što se hvalila da laže Đorđa Katića, pošto je verovatno imala problem da prizna sebi šta radi, pa je na njega bacila krivicu da je impotentan. Mogla je duže da skuplja pare, ali je iskoristila trenutnu situaciju, što pokazuje da nije baš toliko pokvarena.

* Kada ste prvi put shvatili da vas privlači scena?

- Sa 12 godina sam igrala Ciganina na svečanosti za 50. godišnjicu škole i to mi se mnogo dopalo. Prvi put sam probala da upišem glumu sa 17 godina, ali tada sam bila blentava, nisam se ni potresla što nisam uspela. Iduće godine sam ušla u uži krug i bilo je bolno kada sam ispala. U međuvremenu sam studirala svetsku književnost, da ne dangubim, što mi je značilo glumački, zbog predmeta poput antičke drame.

PROČITAJTE JOŠ - Miona Marković: Rado igram na šipci

* Iz trećeg pokušaja ste "upali" na klasu kod profesora Dragana Petrovića Peleta, što ste i priželjkivali. Zbog čega?

- Pele je poznat po tome da su glumci sa njegove klase najuspešniji i da se drže zajedno. Nema individualne časove ni sa kim i uči nas da je pojedinac uvek slabiji od klase i mi jedni druge vučemo. Postoje pravila ponašanja koja bi trebalo da su najnormalnija, ali ne poštuju ih svi, na primer, kada neko sazna za kasting, zove celu klasu, tako da su Peletovi studenti jedinstveni po kolektivnom duhu. To je magično iskustvo koje ću uvek pamtiti, jer klasa postoji da bi se svako od nas oslobodio i verovao da može da radi glumački šta god hoće. Mora da se napravi taj čopor, kako nas ja zovem, kao velika familija koju nismo birali, ali svi su uvek tu za svakoga od nas.

* Kako je vaša porodica reagovala kada ste izrazili želju da se profesionalno bavite glumom?

- Mama me je više podržavala, a tata je izjavio da je najteži posao na svetu biti balerina, a zatim glumica, jer balet se igra do 30 i neke, a gluma traje ceo život. Ali, pomirili su se oni s tim još pre pet godina, mada je od moje 12. do 17. trajala ta borba, mislili su da će me proći, ali eto nije. Brat Vukan je prvi shvatio da to nije nikakva faza, već moja ambicija, i to velika.

PROČITAJTE JOŠ - Sofija Rajović i Đorđe Kreća: Godine nisu prepreka za ljubav

* Ana Marija je vaša prva veća uloga. Šta od nje možemo da očekujemo?

- Obožavam taj lik jer se od početka do kraja sezone menja na razne načine na svim životnim frontovima, razuzdana je u svakom smislu, ima gard prema svima, ne da na sebe. Samo u razgovoru sa Radovanom (koga igra Boris Komnenić) dozvoljava da je nešto malo dirne. Pokušavaće da piše članke kakve ona želi, ali moraće da pravi razne kompromise, dok njen otac Milovan (koga tumači Svetozar Cvetković), vlasnik tabloida, gleda da ostvari što veći tiraž i pokrije sve troškove. Cveleta veoma poštujem, ali pošto mi glumi oca, nisam znala kako da mu se obratim van kadra, pa sam prešla na ti, mada ne znam da li on to zna (smeh).

* Da li ćemo vas gledati u još nekom ostvarenju?

- U seriji "Kralj Petar Prvi" reditelja Petra Ristovskog, koja će se emitovati na RTS-u, tumačim malu ulogu princeze Jelene Karađorđević, ćerke kralja Petra. Volim da igram epohu, a bilo mi je najlepše što sam nosila strukirani kostim koji je napravio Boris Čakširan, u kome nisam mogla da hodam na savremen način.

* Čijem sudu najviše verujete?

- Mog teče Olega Novkovića, filmskog reditelja, kome se uvek obratim za savet, jer je vrstan pedagog koji predaje na fakultetu, kao i njegova žena, moja tetka, dramatrug i pesnikinja. Mi, glumci, nekad previše lično shvatamo komentare, ali njegov sud se uvek odnosi na nečiji rad, a ne na ličnost.

PROČITAJTE JOŠ - SAZNAJTE KAKO IZGLEDA SNIMANjE SERIJE "ŽIGOSANI U REKETU": Bjelina priča o ljubavi

* Da li vam prija popularnost?

- Kada mi u kafiću ili autobusu neko priđe i kaže da mu se sviđa kako glumim, pomislim kako ima smisla to što radim. Ali, uvek se poredim sa boljima i pitam se šta, u stvari, znači popularnost, jer nisam još ni završila fakultet. Ovo što radim gledam kao sreću i volela bih da me ljudi jednog dana cene i poštuju kao glumicu.

NADVIKUJEMO SE SA KALORIFEROM

* GDE mogu da vas gledaju ljubitelji teatra?

- Igram u predstavi "Snovi Ksenije Petrogradske", reditelja Filipa Gajića, u Dorćolskom narodnom pozorištu. To je koreo drama sa pevanjem i plesom, u kojoj igram rusku sveticu iz 19. veka. Sa 26 godina je ostala udovica i nikada se nije pomirila sa smrću svog muža. Sebe je nazvala Andrej, po njemu,govoreći da je Ksenija umrla, a ne on. Sve je prodala, razdelila imovinu, a kuću poklonila služavki Paraskevi i narednih 40 godina bila je prosjak. Prvo su joj se smejali, a kasnije je postala svetica, čak vidovita i urodiva.

U januaru ćemo igrati dve predstave, nas sedmoro, i mladi studenti i mladi glumici, a ima i starijih, a sve iz ljubavi. U pozorištu nema grejanja, založimo peć, smederevac na drva, uključimo kalorifer i sa njim se nadvikujemo za vreme predstave, a publika sedi u jaknama i pije vino, pivo... Nema scene, neobičan je taj prostor u koji se publika zaljubi kad dođe, a dolaze i zimi, čak više nego leti. Kad ću ako neću sad da igram u takvoj predstavi, mada sam malo promukla, ali lek za to su suve šljive koje se sisaju kao bombone, a može i slanina.

U maju me očekuje diplomska predstava sa kolegom Jovanom Jovanovićem koji u "Žigosanima" igra Trebinjca Gorana, zvanog Žirafa.

OBOŽAVAM DA IGRAM NA ŠIPCI

* ŠTA vas još privlači, osim glume?

- Moje dve ljubavi su ples i pevanje, kao i psihologija, a i to je vezano za glumu. Obožavam da igram na šipci na "Pol dens akademiji", a to je ozbiljan i težak sport koji, kada se savlada, postaje umetnost. Niko ne može da shvati, dok ne proba koliko je to oslobađajuće. Kada se popnem gore i vrtim, to je bukvalno kao da letim i ne želim da siđem, samo što je mnogo teško održati se. Neophodno je da igram polugola, kako bih se telom "hvatala" za šipku, inače bih skliznula i to naglavačke. Na Akademiji vežbaju evropske šampionke, a svaka devojka ima svoj stil: jedna je kao bomba, druga lepršava, treća kao čigra, to je kao njihov potpis. Volela bih da primenim to znanje u filmu ili predstavi.