OLIVERA KOVAČEVIĆ: Nije uvek dobro da te srce vodi

KADA kažete “da, možda, ne”, to može da liči na neodlučnost, ali ne u slučaju Olivere Kovačević, jer je, na konkretnim odgovorima i istini, izgradila svoju karijeru i svoj život. Novinar sa kredibilitetom, žena sa stavom, zarobljena u klopci novinarstva, iz koje ne može i ne želi da se oslobodi. Danas, kao glavni i odgovorni urednik zabavnog programa Javnog servisa, stvara novo lice televizije, ne menjajući svoje, jer kod nje, iako mnogi misle drugačije, nema klopki, zato što je, kako kaže, karakter sudbina. U godini velikih jubileja, šezdeset godina RTS-a i pet više našeg lista, prelistavamo vreme, novine, emisije i uspehe. Utisci su u priči koja je pred vama.

* Zbog čega su ovakvi jubileji značajni i da li su, neosporivi, dokaz uspeha?

Suština i smisao jubileja je da se podsetimo šta je stalo u tih šest decenija. Naš slogan je bio „60 uzbudljivih godina“, jer smo svesni da je, u istoriji naše televizije, bilo i sjajnih i onih manje dobrih momenata, tako da je reč „uzbudljivo“ sadržala sve, jer, pre svega, moramo da budemo objektivni prema sebi. Kroz jedanaest šou programa, pokušali smo da podsetimo gledaoce na te lepe trenutke, jer u jubileju, želimo da se sećamo lepog i da budemo manje kritični nego inače. Šezdeset godina je veliki jubilej u Srbiji, i televizija je imala čime da se pohvali. Dva velika koncerta na Tašmajdanu, bila su vrhunac obeležavanja tog jubileja.

* Sa kakvim stavom i emocijom, kao novinar, čitalac i svedok vremena, gledate na šezdeset pet godina Večernjih novosti?

Vaš jubilej je veći. Moji roditelji su decenijama čitali Večernje novosti. To su bile novine koje su zadovoljavale standard ondašnjih Jugoslovena, tačnije, u Jugoslaviji, one su bile radničke novine, a poslednjih decenija, u Srbiji, predstavljale su novine naroda. U današnjoj Srbiji, imaju nacionalni predznak, kao simbol sabornosti.

PROČITAJTE JOŠ - Olivera Kovačević: Ne štedim ni saradnike ni sagovornike!

* Smatrate li da su, uprkos svim sunovratima i promenama, kroz koje smo prošli, Večernje novosti i RTS zadržali suštinu novinarske profesije?

Nekada da, nekada ne. Postoje periodi kada je uređivačka politika, sa svojim klatnom, išla na jednu ili drugu stranu.

Foto Miloš Nadeždin

* Kakvo je, danas, lice Javnog servisa, a šta mu, možda, nedostaje?

Osnovna karakteristika Javnog servisa, danas, je borba za pristojnost. Za to, da oni ljudi, koji imaju šta da kažu ili talenat koji mogu da pokažu, dobiju svoju pozornicu na Javnom servisu. Da urednici imaju svoje crvene linije koje se odnose na kvalitet, umetničku vrednost, neka ljudska i moralna načela ovog društva. I da je RTS jedan od poslednjih čuvara pristojnosti, za koju mi, ipak, mislimo da je dominantna u našem narodu. Kao dokaz za to, iznosim da smo najgledanija televizija u Srbiji.

* Da li se to lice može smatrati licem Srbije, ili su rijaliti programi postali njen portret, uokviren „nedostižnim“ rejtingom, o čemu, svakodnevno, slušamo?

Nije sve otišlo u tom smeru. Rijaliti programi su komercijalna forma, u kojoj proizvođač želi da zaradi sa što manje ulaganja, uz jeftinu radnu snagu, a to su učesnici u tim programima. Ljudi bez profesija, koji ne znaju šta će sa svojim vremenom i životom. Potrebu da se bude slavan ne bih previše osuđivala, jer i to iziskuje određeno angažovanje i borbu. Bolje i to, nego ne učiniti apsolutno ništa u životu. Ti programi, u poslednjih deset godina, imaju mesto u našem medijskom prostoru, ali nisu najgledaniji. Uvek je gledanija domaća serija ili „Slagalica“.

Foto Miloš Nadeždin

* Šta je prava zabava u medijima, ili se, kod nas, sve svelo na onu „jeftinu“, pod sloganom „hleba i igara“?

Zabaviti čoveka je težak posao, pogotovo čoveka današnjice, koji ima na raspolaganju izobilje medijskih sadržaja. Zabava je nešto što u čoveku budi plemenita osećanja i zato se mi trudimo da, recimo, o praznicima, proizvodimo program koji će ljudima vratiti emociju i uspomene. Praznici, posebno novogodišnji su, uvek, pomalo setni, zato što prolazi vreme, knjižite sve više „fajlova“ sa različitim sećanjima na drage ljude, važne događaje, na veselja koja ste zajedno proveli. Naš zadatak je da, u biću našeg naroda, pronađemo ono što može da ga dodirne emotivno, da podsetimo, kao što ćemo sada podsetiti na učešće Srbije u oslobođenju tokom Prvog svetskog rata, što je, takođe, jedna emotivna priča. Tako da, napraviti dobar zabavni program nije lako.

PROČITAJTE JOŠ - Olivera Kovačević: Promovisaću znanje, a ne niske strasti

* Da li su novogodišnji programi, u tom smislu, bili prekretnica?

RTS dugo nije mnogo ulagao u zabavni program. Akcenat je, pre svega, bio na informativnom. Želela sam da napravimo novogodišnji program kojim će Srbija da se ponosi. Gledanost sva tri novogodišnja programa je bila tolika, da niko u regionu nije mogao da nam parira, ni po kvalitetu, ni po rejtingu. Što se tiče pomenute „jeftine zabave“, mi na televiziji imamo različite knjige standarda i protokole, kako se i šta produkcijski radi, pa imamo i knjigu standarda o tome kako izgledamo u studijima, u emisijama, u zabavnom ili informativnom programu.

* Koja je razlika između Aleksandra Tijanića i Dragana Bujoševića u vizuelnoj i konceptualnoj formi televizije, a onda, i u vašim međusobnim odnosima?

U Tijanićevo vreme televizija je bila informativna, a sada se, zahvaljujući zabavnom programu, proširila i na drugu stranu. Mene je Tijanić doveo na RTS, a Bujošević me je predložio za urednika zabavnog programa. Tijanić me je više gledao kao novinara informativca, a Bujošević kao nekoga ko je kreativan. I tada sam, kao i sada, imala podršku, s tim što sam se sa Tijanićem više svađala.

* U novijoj medijskoj istoriji, bili ste svedok velikih, često, loših, promena. Da li su kompromisi, danas, jedan od preduslova za opstanak u ovom poslu?

Kompromisi uvek postoje, kako u životu, tako i u novinarstvu. Vi procenjujete šta vam je značajnije. To nije problem. Problem je kada imate bojkot od strane određenih institucija ili neke vlasti, kada imate uslovljavanje za gostovanje, ili odbijanje čelnika određenih institucija da učestvuju u dijalogu sa bilo kojom suprotstavljenom stranom. Međutim, za sve ove godine bavljenja političkim novinarstvom, preživela sam mnogo različitih bojkota.

* Šta je, u tim situacijama, bila vaša odbrana?

Da pronađem drugu stranu. To je elementarni preduslov dijaloga. Kada nešto ne možete da iskažete na drugačiji način, uvek morate da imate ljude koji razumno iznose stavove, sa različitih strana. Vređanje, uvrede, laži i ta vrsta omalovažavanja, ta ekspanzija koja se, danas, dešava preko različitih portala, društvenih mreža i nekih televizija, je apsolutno neprihvatljiva civilizovanom svetu.

* Da li je zabavni program lišen tih problema?

Ni zabavni program nije izvan opšte društvene klime. Recimo, nama nije odobreno da snimimo „Šarenicu“ u Idvoru. Da li možete da verujete da RTS-u, koji je, valjda jedini, snimao kuću Mihajla Pupina i pravio tolike emisije, predsednik opštine Kovačica nije odobrio snimanje? Bez obrazloženja. Koje su to strukture sprečile Javni servis da snimi emisiju? Da li je neko iz stranke naredio da ne možemo mi, nego da treba da se pojavi neka druga televizija? To je prvorazredni skandal.

* Danas svako može da se bavi novinarstvom, ili je, možda, bolje napisati „novinarstvom“, i opet, maše se visokim rejtinzima i tiražima. Ima li kraja?

Sloboda medija to podrazumeva, što ne znači da je svako novinar. Svi znamo čime se bave određeni ljudi, a ima i onih koji su nekada bili novinari, a sada su postali bruka za profesiju, sramota vas je da ih gledate i slušate šta govore, na koji način se ponašaju, koje stavove i ljude promovišu. Rejting je samo izgovor.

* Bahatost, arogancija, bezobrazluk, samohvalisanje su na svakom koraku. Da li su postali i način trajanja u medijima?

To je nova društvena klima koju diktiraju neki od velikih medija, koji smatraju da, ako su privatni, mogu da rade šta hoće. Dok im društvo to dozvoljava, oni će to i raditi. Dok neko javno ne skrene pažnju da, kao građani, to nećemo ni da slušamo, ni da tolerišemo, ni da trpimo uvrede, to će da ekskalira. Samo, znate kako kaže naš narod: „Vodi računa šta radiš, zato što može da ti se vrati.“

* Svedoci smo da mnogi, bez ikakvog pokrića, postaju „zvezde“. Da li su krivi mediji koji ih promovišu, ili narod koji to traži? Jesmo li u „tamnom vilajetu“?

Nisu ti ljudi zvezde, ja ne znam kako se zove niko od njih. Kad mu ne znaš ime, nije zvezda. Džaba im naslovne strane. Posle mesec dana ćete ih zaboraviti. To samo puni štampu, a štampa ima sve manje tiraža. To je iluzija u kojoj mi živimo. Da biste opstali, ostali i nešto ostavili, morate mnogo pameti, znanja i talenta da ugradite u to. Pogledajte Novaka Đokovića! Naporno morate da radite, da bi duboka brazda ostala za vama. Ovo drugo je sve perut i prašina, ali prašina koja nam upada u oči. I zato što nas ta prašina žulja, obraćamo pažnju na nju i moraćemo, izgleda, suzama to da isperemo.

* Koliko, kao gledaoci, prepoznajemo trud, ili smo skloni osuđivanju i presudama, a da li, s druge strane, na to imamo pravo, jer RTS “pripada” narodu?

Svi se pozivaju na to da su pretplatnici i misle da je, u današnjem svetu, moguće sve kupiti i nabaviti, ne znajući šta je iza toga. Recimo, deo zabavnog programa je sportski program. Ljudi očekuju od RTS-a svaku utakmicu koja postoji, a sportska prava se više ne kupuju kao nekada. Ono što smo nekada plaćali dvesta ili trista hiljada, sada košta nekoliko miliona evra. Sa pretplatom od jednog evra, vi ne možete da parirate kablovskim sistemima. I onda, svi pitaju zašto ne ide Zvezda na RTS-u i zašto smo kupili samo jedan dan Lige šampiona. Svakog dana neko misli da mu nešto pripada, svakog dana mi moramo da odgovaramo na različite zahteve gledalaca, kao da u Srbiji svega ima u izobilju, a verujte, u Srbiji ničega nema dovoljno, i ničega iznad broja dvadeset. Nemate ni dvadeset pevača narodne, ni zabavne muzike, ni dvadeset dobrih novinara, ni dvadeset dobrih stručnjaka, iz ove ili one oblasti. Da ne govorim o lažnim snimcima iz „Slagalice“, koji su non-stop na internetu, montiraju neke grozne odgovore i svakog dana neko traži da se RTS izjašnjava povodom toga. Previše je različitih zloupotreba, previše je nekulture u javnom ophođenju i u medijskom životu. Ali, uprkos svemu, ta borba vredi.

PROČITAJTE JOŠ - Olivera Kovačević: Šta je ovde sporno?

* Čemu, u životu i karijeri, uvek kažete da, čemu možda, a čemu ne?

Da uvek vrlinama, radosti, plemenitosti, altruizmu, uvažavanju drugog. Ne uvek nasilnicima, lažovima, spletkarošima, a možda, u tom slučaju, i ne postoji. Možda se samo odnosi na procenu da li je to ovaj ili onaj čovek.

* Da li se, između te tri, reči kriju uspeh i zadovoljstvo?

Uvek misliš da je malo. Uvek misliš: „Bože, mogla sam da uradim mnogo više dobrih stvari, da sam, recimo, u to vreme, počela da radim ovo ili ono.“ A to je, u stvari, pitanje zrelosti, pitanje karaktera, jer karakter je sudbina. Da li imaš ili nemaš petlju za nešto, kakva ti je procena, koliko te koči tvoj racio, koliko kalkulišeš, sve je to, na kraju, karakter. Karakter i srce spreči. Kad je neko emotivan, to je u njegov karakter utkano. Neko samo srcem reaguje, neko samo računa, ali nije uvek sračunatost loša, i nije, uvek, situacija u kojoj te srce vodi, na dobrobit.

KLOPKA KARAKTERA

U koje klopke ste, tokom svih ovih godina, upali i koliko to, možda, zamerate sebi?

Možda je najveća od svih, upravo, novinarstvo, iz kog nema izlaska. Što se introspekcije tiče, nemojte da ja sebe razotkrivam, zato što sam, verovatno, stroža prema sebi od svih stručnjaka i televizijskih analitičara, koji mogu nešto da mi zamere.