Ijan Anderson: Beograd je najlepši sa reke

LEGENDARNI britanski rokenrol bend "Džetro Tal", predvođen maestralnim Ijanom Andersonom (71), večeras će u Sava centru po treći put održati koncert u srpskoj prestonici, ovoga puta u okviru turneje kojom obeležavaju 50 godina od izlaska prvog albuma "This was". Doduše, odrednicu rokenrol ne treba bukvalno shvatati, jer je u opusu grupe i bluz, folk, džez, simfo, pa čak i hevi-metal. Ova uticajna grupa prodala je više od 60 miliona albuma širom sveta, čak 11 njihovih albuma imalo "zlatni" tiraž, a pet "platinasti".

Večeras će izvesti najveće hitove, od "Aqualung" do "Locomotive breath" i "Bungle in the jungle". Na pitanje pamti li prethodna dva dolaska u Beograd, nastup 1975. u hali "Pionir" i 2004. u Sava centru, duša i telo "Džetro Tala" Ijan Anderson, odnosno ludi flautista, kako ga zovu, za "Novosti" kaže:

- Više mogu da vam kažem o Srbiji na osnovu mog kratkog odmora od pre nekoliko godina. Moj prvi dolazak u vaš grad je bio malo stresan, jer u to vreme oko nas bilo mnogo obezbeđenja, policije i pasa. Pre 14 godina je bio samo još jedan šou, ništa nije bilo posebno da se zapamti. Ukoliko bih zapamtio, onda mora da se dogodilo nešto veoma loše. Ako se ne sećam, onda je sve bilo u redu.

* Kakav je bio odmor u Srbiji?

- Došao sam u Beograd sa suprugom, razgledali smo grad, pili kafu. Bilo je to krstarenje Dunavom. Takođe smo posetili Bugarsku i Rumuniju, što mi je bila prilika da vidim zemlje gde sam nastupao mnogo puta, ali sa druge strane, iz prirode. Videti grad sa glavne reke je nešto potpuno drugačije. Uživam na reci, čak i u Nemačkoj, gde sam bio mnogo puta u mnogim gradovima. Ako dođete u grad sa reke Rajne, i sa broda u luci zakoračite u njega, to je potpuno drugi grad od onog koji već poznajete.

* Da li ste ikada pomislili da ćete pola veka kasnije svirati stvari sa prvog albuma?

- Morao sam da držim pesnice tada, držim ih do danas. Bio sam tinejdžer, imao sam 17 godina kada sam ušao u muziku. Slušao sam džez i bluz koji sviraju stariji ljudi, godište mog oca. Muzika je ono što volim i nadao sam se da ću svirati i kad budem mator. Nije ni čudo što sam i danas u muzici. Naravno, morate da budete malo i srećni, ali i da radite naporno kako bi se to ostvarilo.

* Da li biste danas nešto promenili na albumu "This was"?

- Štos je bio u nazivu albuma. Rekao sam "Ovo je bio (this was) 'Džetro Tal'", jer sam znao da će za 12 meseci to biti istorija. Nisam želeo da nastavim da radim u tom bluz-spejs žanru zauvek, bio je to samo stepenik u daljem razvoju, da uvidimo da možemo da pravimo ploče. Ne možete da vratite sat i snimite nešto isto kao onda, jer se tehnologija promenila. Tada smo snimali na četvorokanalnim trakama, u jeftinim studijima u centru Londona. Mogli smo da napravimo zvuk samo na jedan način, nije bilo produkcijske tehnike za tu prvu ploču. Sada na koncertima izvodimo četiri stvari sa tog albuma, naravno, prearanžirane i skraćene.

* Na početku karijere bili ste predgrupa Džimiju Hendriksu?

- Kada sam tek počeo da sviram i preselio se u London, slušao sam Džimija Hendriksa. Svi znamo da je bio veoma neobičan i poseban. Niste do tada viđali mladog crnog gitaristu koji svira na taj način. Naravno, imali smo Erika Kleptona, Džefa Beka, Džimija Pejdža i gomilu drugih belih klinaca koji sviraju bluz i rokenrol, i odjednom tu je taj mladi Afroamerikanac, ne matorac, koji svira bluz na futuristički način. Svirali smo s njim početkom 1969. u Švedskoj i bio je toliko ljubazan da nas preporuči promoterima koji su pomogli "Džetro Talu" da bude primećen i počne muzičku karijeru, naročito u Nemačkoj. Na Džimijevu preporuku došli su po nas u London i ubrzo smo svirali prvi koncert u Frankfurtu.

PROČITAJTE I: PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA: "Džetro tal" 14. oktobra u Sava centru

* Tada ste, takođe, bili predgrupa i "Led cepelinu"?

- Oni su osnovali grupu malo pre nas. Bili su 1969. na američkoj turneji i pozvali su nas da sviramo kao predgrupa. Nastupali smo još nekoliko puta sa njima sedamdesetih. Za mene je "Led cepelin" najbolji britanski rok bend ikada, jer kombinuju elemente bluza sa britanskom muzikom, eklektičkim elementima britanske folk muzike, baš kao i s folk muzikom iz Indije, Severne Afrike... Kad bi "Cepelin" danas svirao, muzički bi više bio neki eklektični miks. To je "Džetro Tal" uradio, to bi i "Cepelin", ali su oni, nažalost, prestali da nastupaju.

* Bili ste veoma produktivni, 1981. je prva godina u kojoj niste snimili album?

- To je bilo veoma stresno. Na turneji si, a već planiraš album koji mora da bude gotov još juče. Zato je bilo lepo osveženje napraviti pauzu od tog tempa. Poslednjih godina ideja mi je da nastupam u petak, subotu i nedelju, dođem kući u ponedeljak i tri dana spavam u svom krevetu, a u četvrtak hvatam avion za sledeći nastup. Beograd, recimo, nije daleko. Los Anđeles jeste.

* Dobili ste 1989. Gremi za najbolji hard-rok/metal koncert, a "Metalika" nije?

- Naravno da sam napisao nekoliko hard-rok pesama i neke koje biste mogli da nazovete hevi-metal, ali ako gledate "Džetro Tal", repertoar nam je vrlo jednostavan, akustičan, sa kratkim pesmama, progresivnom muzikom. Za Božić sviram božićne pesme ljudima u crkvama. Momak sam koji voli sve da proba, sve dok to nije neka opasna hemija.

* Kako ste se sačuvali od poroka?

- Kada sam bio u umetničkoj školi, sedeo sam pored nekog momka koji je na ruci imao crvene pečate. Pitao sam ga šta mu je s rukom, mislio sam da je neka bolest, a on mi je odgovorio da je heroinski zavisnik i da su to tragovi igle. Bio sam prestravljen. Neki studenti su pušili heroin, a ja to nisam želeo da radim. Znao sam da Čarli Parker i još neki muzičari uzimaju drogu. Čak i jedan od mojih muzičkih heroja Grejam Bond. Svirali smo 1968. pre njega i gledao sam kako se okrenuo od publike dok je saksofon svirao solo, i ubrizgao sebi heroin. Na koncertu, sedeći na sceni! To je bilo zastrašujuće. Umro je nekoliko meseci kasnije u podzemnoj železnici u Londonu. Delio sam scenu sa mnogo ljudi koji više nisu sa nama. Na festivalu "Ajl ov Vajt" sa Džimom Morisonom, Džimijem Hendriksom, dobrim prijateljem Džekom Brusom... Kad sve to vidite svojim očima, to je dobra lekcija da se držite podalje od toga. Prestao sam da pušim pre 30 godina, uživam u čaši piva ili viskija. Ali mi ne treba društvo. Nije dobra ideja da me pozovete na piće u lokalni pab. Radije ću popiti pivo u društvu svojih mačaka.

* Vaše kolege su nedavno pismom upozorili Terezu Mej na poguban uticaaj "bregzita" na muzičku industriju?

- Naravno da se negativno odražava na muziku. Ali bilo bi korisnije da je Bob Geldof, koji je inicijator tog otvorenog pisma, to učinio pre 18 meseci. Muzička unija je predočavala to političarima, upozoravali smo ih da će biti negativnih posledica, mada u tom trenutku nismo znali šta "bregzit" znači. Muzičari, sportisti i biznismeni putuju Evropom svojim poslom, ali svima treba radna viza, baš kao kad idemo u Ameriku. To stvara mnogo zbrke, naročito ako putujete sa ekipom pa su vam neophodni karneti sa svom popisanom opremom koju nosite. Mnogi bi želeli da su deo Evrope, ali ja bih radije da sam deo promenjene Evrope, jer ne mislim da je centralizovanje EU u Briselu odgovara ovom vremenu. Mislim da EU mora biti redizajnirana za budućnost, mora da evoluira. Loše mišljenje koje mnogi ljudi u Evropi imaju o EU, doprinosi usponu populizma, nacionalizma, a to je opasan scenario. Evropa može da se raspadne i ekonomski i politički, i moramo to da izbegnemo pre nego što se dogodi. Lično smatram da Britanija posle Nemačke ima najjaču ekonomiju i politiku. Bićemo bolji u Evropi kao deo snaga promene, radije nego da sve ignorišemo.