Uz Maksima se lakše budim

NAKON medijske pauze Irinu Đorđić ponovo gledamo u ulozi domaćice Jutarnjeg programa na RTS. Tokom odsustva bila je okupirana sasvim drugačijim stilom života. U njenu svakodnevicu je došlo jedno malo biće - sin Maksim. Zato, u tom periodu, kaže, i nije razmišljla o onome šta joj nedostaje. Ali kada je posle dužeg vremena ponovo ušla u studio, osetila je, ističe, veliko uzbuđenje, odgovornost i izazov.

- Postojala je, naravno, mala doza strepnje da sve prođe u najboljem redu. Trema je, zapravo, uvek normalna i poželjna. Setim se povremeno jednog od saveta pokojnog Aleksandra Tijanića, nama koji smo počinjali da radimo ovaj program. Smatrao je da bi trebalo da se zabrinemo za sebe ako nekada ne budemo osećali tremu pred posao koji nas čeka, jer će to značiti da nam je postalo svejedno. I da iza ugla vreba opasnost da postanemo prosečni. Zato se uvek radujem tremi.

* Kako posle pauze gledate na posao, primećujete li da ste nešto promenili u svom nastupu?

- Čini mi se da sam postala malo opuštenija, manje se nerviram ako nije svaki sekund protekao u savršeno isplaniranom skladu. Pretpostavljam da se to vidi u načinu mog nastupa, jer dobijam pozitivne komentare da delujem sigurnije i dinamičnije. Možda je tome uzrok i dugogodišnje novinarsko iskustvo odnosno uvek dobra priprema, kada znate da malo šta može da vas iznenadi tokom programa, i da ste spremni da odreagujete u različitim situacijama.

* Šta ste u prethodnom periodu dok ste bili isključivo gledalac pratili na TV?

- Odmalena sam veoma radoznalo stvorenje. I pre nego što sam se zarazila virusom novinarstva, pratila sam široki spektar tema. Od kulture do nauke, od životnih priča običnih ljudi pa do emisija o parapsihologiji i "onostranom". Jedino me politika nikada nije previše interesovala. Ali to se promenilo kada sam počela da studiram na Fakultetu političkih nauka, pa sam jednostavno morala da pratim i vesti iz te oblasti. A tako je i danas.

* Budući da ste postali majka, da li vam radna jutra sada lakše padaju? Jeste li i dalje noćni tip?

- Čini mi se da ću zauvek ostati noćni tip. Moja čula najbolje funkcionišu kad se dan smiri, kada završim sve obaveze koje se mogu obaviti dok su svi budni i kada imam vreme samo za sebe. Nedostaje mi pravi, dobar san. Ali ne padaju mi teško noćna buđenja, iako se često desi da moram da ustanem zbog Maksima samo sat vremena pošto sam zaspala. Začudo, jutarnje ustajanje u 4.00 mi je sada mnogo lakše nego ranije. Možda sam već toliko umorna, da i moje telo samo sluša komande i ne buni se.

* Koja su vam iskustva do sada donela najbolje lekcije u karijeri?

- Svako iskustvo koje je pokazalo da nije sve uvek onako kako izgleda i da nije moguće uvek i svima pomoći. Ali da se, ipak, nešto može promeniti i da niste energiju trošili uzalud. Tokom 10 godina radila sam mnogo različitih televizijskih formata, od izveštaja u informativnom programu, preko serijala o dečijim pravima, pa do emisija uživo. Lekcije iz profesionalizma savladavaju se lako ako ste spremni da radite na sebi. Meni su uvek izazovnije one kada učimo kako da prevaziđemo međusobne nesuglasice i radimo svi zajedno kao kolege u timu, ili kao društvo u celini, tako da nam svima bude bolje.

* Kojim vrednostima se vodite od početka novinarske karijere?

- Ljudskim i profesionalnim. Biti pravičan i pravedan, znati kako problem da sagledate iz svih uglova, ostati objektivan, biti sposoban za to da odvojite bitno od nebitnog, pronađete pravu temu.

* Vidite li sebe u još nekom TV projektu? Imate li želju da osim informative radite i nešto drugo?

- Vidim sebe na nekoliko različitih mesta u budućnosti, ne samo u okviru televizijskog posla. Imam različita interesovanja i trudim se da zadovoljim potrebu za učenjem i nečim novim. Što se televizije tiče, uverena sam da je mnogo toga ispred mene, tek idemo ka godinama kada ćemo isprobavati nove TV forme i radujem se tome unapred.

DRAGOCENA ISKUSTVA IZ KANADE

* Pre povratka pred kamere živeli ste jedno vreme u Kanadi. Kako ste se osećali tamo i kakvi su vam utisci sada kada ste ponovo u Srbiji?

- Uživala sam u Kanadi, iako sam osećala zaista jaku nostalgiju. Nedostajali su mi ljudi, porodica i prijatelji sa kojima sam ovde navikla da svakodnevno provodim mnogo vremena. Sa druge strane, život u gradu poput Vankuvera nikada nije dosadan i ja sam imala sreće da i tamo steknem nekoliko divnih prijatelja iz raznih krajeva sveta. Dragoceno mi je bilo upoznavanja sa drugačijim kulturama, načinima razmišljanja i života. Svako takvo iskustvo daje nam mogućnost da nešto i kod sebe primenimo i obogatimo život.