Jelisaveta Orašanin Teodosić: Ja živim ljubav i strast, ne definišem ih

Još nisam počela da živim američki život, pa o njemu ne mogu da sudim. Volim da putujem i upoznajem druge kulture, drugi način života, ali mislim da su ljudi svuda slični. Ali gde god da odem, ja ću se uvek vratiti ovamo. Znate kako se kaže - ima i bolje, ali nije moje!

Jelisaveta Orašanin Teodosić za kratko vreme dospela je u centar medijskih interesovanja, kako svojim filmskim, pozorišnim i posebno TV ulogama, tako i originalnim, atraktivnim izgledom i privatnim sklonostima koje "iskaču" iz šablona. Sve to učinilo je da se uz njeno ime danas dopisuje "zvezda je rođena". Venčanje sa košarkaškom zvezdom, plejmejkerom Milošem Teodosićem, koji odnedavno igra za Los Anđeles Kliperse, još više ju je lansiralo kao najzanimljiviju glumicu za naslovne strane časopisa, iako Jelisaveta Orašanin ne odustaje od principa da o privatnom životu ne govori javno.

Uskoro putuje u Los Anđeles, kod supruga. Vrlo je vezana za svoju porodicu, posebno za sestru Milicu, a nedavno je postala i tetka. Ova "obična" devojka kaže da je vrlo samokritična, ali i ambiciozna, da dobar izgled nije presudan za glumicu, da voli modu i stvari koje odražavaju njen karakter, da glavnim adutom smatra dobro kućno vaspitanje, obrazovanje i duhovitost, da je svoje snove tek počela da sanja...

* Od 2009, kada ste debitovali na filmu, igrali ste u značajnim autorskim ostvarenjima "Kako su me ukrali Nemci", "Amanet", koji je prikazan u Montrealu, "Panama", čija je svetska premijera bila u Kanu... Kako doživljavate ovaj "saldo"?

- Prerano je da pravim "saldo", ali mislim da sam dobro započela svoju glumačku karijeru... Ja sam tek počela da sanjam i da živim svoje snove, i tako će uvek biti. Obećavam i sebi i drugima da ću uvek ostati mlada duhom, da nikada neću prestati da sanjam i da težim da svoje snove ostvarim i profesionalno i lično.

* Tu su i brojni filmovi i serijali koji su vam doneli popularnost - "Zduhač znači avantura", "Vojna akademija 2", "Totalno novi talas", za koji ste dobili "Zlatnu antenu", "Vojna akademija" i uloga kadetkinje Vesne Roksandić kojom ste osvojili TV gledalište... Da li u našem filmu i na televiziji ima dovoljno uzbudljivih ženskih likova za mlade glumice?

- Neću reći ništa novo kad kažem da i književnost i film oskudevaju u ženskim, ili, tačnije, dobrim ženskim likovima uopšte, a kamoli glavnim ili onima za mlade glumice. Možda je to tako zato što je muškarcima teško da proniknu u žensku dušu, a većinom su oni pisci i reditelji. Zato imam poruku: žene, pišite i snimajte filmove o ženama!

* Čini se da posebno mesto u vašoj karijeri ima serija "Ubice mog oca", koja je bila nešto novo u našoj TV produkciji, gde smo vas gledali kao Tijanu. Tabloidi su se, ipak, više bavili vašim scenama seksa. Kako ste to doživeli?

- Onako kako doživljavam ovo vreme uopšte. A ovo je vreme tabloida i rijalitija, kojima se ljudi usmeravaju da ne misle o suštinskim životnim vrednostima, o kulturi, moralu, vaspitanju... Nije, dakle, važno kako sam iznela ulogu, važno je da sam se u njoj u jednom trenutku pojavila naga. To je bio profesionalni zadatak koji su pre mene obavile mnoge glumice, ali je, možda, ljude posebno zaintrigirala zbog toga što sam u tu ulogu i scenu "uletela" pravo iz vojne unoforme Vesne Roksandić Roksande, jednog sasvim drugačijeg lika. Ali, to je lepota glume i lepota gledanja filmova, serija i pozorišnih predstava - uvek donose nešto novo.

* Zbog čega ste onoj čaršiji punoj licemerja prema umetnosti, koja s naklonošću gleda vulgarne rijaliti programe, javno objašnjavali da vaše scene seksa u "Ubicama" nisu bile eksplicitne?

- Nisam ja imala potrebu da objašnjavam, još manje da se pravdam. Prosto sam odgovarala na pitanja koja, kao što rekoh, nisu bila o suštini. Tako me i sada više pitaju o mom privatnom životu, nego o mojoj profesiji, i zato o privatnom životu uopšte ne govorim.

* Šta lično izdvajate u onome što ste do sada radili na filmu i na televiziji?

- Rano je da bilo šta izdvajam, pitajte me to za dvadeset ili trideset godina. A što se tiče reditelja s kojima sam sarađivala, od svakoga sam ponešto naučila - od Miloša Miše Radivojevića, Nemanje Ćirjanića, Pavla Vučkovića, Predraga Gage Antonijevića, Milorada Milinkovića, Ljiljane Todorović, Staše Koprivice, Milana Karadžića, Milana Neškovića, Slobodana Skerlića... Ipak, u mom dosadašnjem glumačkom životu posebno mesto ima Dejan Zečević, reditelj "Vojne akademije". Serija se snimala pet godina, i bila je velika škola za sve nas. Dejan nas je za to vreme dobro upoznao i tačno je znao šta od koga može da dobije. Volim i njegove filmove, još kao devojčica obožavala sam "Malu noćnu miziku". Volim i hoću da radim sa svakim rediteljem sa kojim govorim istim jezikom, koji ima umetničku ideju srodnu mojoj.

* Igrali ste u predstavama "Nedelja: juče, danas, sutra", "Moj sin malo sporije hoda", "Pomorandže za zbogom", "Moje dete", "Harold i Mod", "U pola cene", "Dnevna zapovest", "Tri klase i gospođa Nušić"..., za ulogu u "Boing boingu" osvojili ste "Brk Zorana Radmilovića". Gde vaše srce možda malo "brže" kuca?

- Moje srce podjednako brzo kuca i na sceni i pred kamerama. To je kao da ste me pitali volim li više mamu ili tatu. Svako od njih ima svoju roditeljsku ulogu, pa tako i film i pozorište u mom glumačkom životu imaju svoje uloge. Scenu volim zbog svakodnevnog treninga, predstava je živ proces, svaka je drugačija, i glumi se u "dahu". S druge strane, u filmu je gluma svedenija, priča je ispričana većem broju ljudi, završetkom filma ona se zaokružuje i ostaje ista za sva vremena. Ima lepote i u tome.

Foto Miša Obradović za Bazar

* Mogle bi da se nađu mnoge sličnosti između košarke i glumačke profesije, a najvažnija je možda strast?

- Mlada sam za definicije - ja živim ljubav i strast, ne definišem ih.

* Šta su vaše životne vrednosti?

- Sve mi je važno za sreću, i privatni život, ljubav, porodica, i karijera, dobri i iskreni prijatelji. Jer, sve sam to ja, jedna i neodvojiva.