Đorđe Stojković: Gruja je moje ogledalo

GLUMA ga je osvojila još kada je imao 10 godina i od tada ga je srce vodilo samo na tu stranu. Jedan od razloga zbog kog je Đorđe Stojković odlučio da upiše FDU bilo je i to što je oduvek želeo da bude u centru pažnje. Zapravo, najlepše se, kaže, oseća kada uspe da nasmeje i oraspoloži ljude oko sebe.

U trećoj sezoni "Vojne akademije" ovog momka gledamo u roli simpatičnog kadeta Gruje koji je širokim osmehom već uspeo da kupi publiku. Kada je upisao FDU, ističe, nije ni sanjao da će jednog dana zaigrati u jednoj od omiljenih serija, a kada su mu saopštili da je dobio glavnu ulogu njegovoj sreći nije bilo kraja.

- Na kasting za seriju se prijavilo oko 150 glumaca tako da je konkurencija bila zaista jaka. Bio sam ushićen već kada sam ušao u uži krug, a onda mi se ostvario san da dobijem ulogu. Obradovalo me je i to što sa mnom igraju kolege sa klase - Anđela Jovanović, koja mi je i privatno najbolja drugarica, i Vučić Perović. Osim toga, ja volim vojsku, disciplinu koja se tamo neguje, opremu... Sve je to za mene bio izazov.

* Možete li više da nam razotkrijete Gruju, kako ste ga vi doživeli?

- Gruja je tragikomičan lik. Emotivan je, požrtvovan, informatički genije. Pritom je veoma srčan i učiniće sve za prijatelje. Najsličniji smo privatno po tome što sam i ja kao i on privržen porodici, iz nje crpim sve. Osim toga obojica smo zaljubljive prirode i umemo da patimo kada nas devojka ostavi ili odbije. A i timski smo igrači, volim da sam sa nekim u tandemu. Jeste da čovek može sam da funkcioniše, ali uvek je bolje kad ima nekoga na koga može da se osloni i da mu sve ispriča. I ja sam uvek tu kada je nekome to potrebno.

* I kako ste se uklopili u život pitomaca, sećate li se neke anegdote sa snimanja?

- Pre svega želeo bih da se zahvalim svim pravim kadetima Vojne akademije koji su nam u svakom trenutku bili na raspolaganju. Mi smo bili na pravim pripremama. Spavali smo u Akademiji dva dana da bismo osetili taj život. To vam je kao još jedan mali grad u Beogradu. Tako nešto zaista treba da se doživi da biste sve likove u seriji izneli u pravom svetlu. A naravno, bilo je i anegdota. Sećam se kad smo snimali jednu scenu u maju mesecu u Bubanj potoku. Trebalo je da Vučić Perović (Bugi) i ja, na jedan, dva, tri... bacimo bombe kroz prozor jedne zgrade. Naravno, pre toga su nam rekli da budemo veoma oprezni, jer bomba, iako je manevarska, može da nas povredi. I sve je išlo odlično dok smo isprobavali... Međutim, kada je počelo snimanje, ja bacim svoju bombu, a Bugijeva udari u zid i padne tačno ispred nas. Znam da sam tada samo viknuo: "Ma koje snimanje, beži, spasavaj se..."

* Neki od starih junaka su vam sada profesori-komandanti, verovatno ste od njih dobijali i najviše saveta dok ste snimali seriju...

- Dok smo snimali najviše smo bili usmereni na Tijanu Pečenčić i Bojana Perića koji su ostali na Akademiji. Boki je divan čovek, uglavnom se šalio sa nama, onako kao iskusniji i stariji. Ali kada bi video da nam treba pomoć ili da nešto ne radimo kako treba bio je uvek tu da nam skrene pažnju. Ipak je on u prve dve sezone prošao sito i rešeto.

* Igrali ste i u "Čizmašima", šta vam je donelo to iskustvo?

- Upoznao sam divne i velike ljude na tako značajnom projektu. Naročito mi je bilo drago što sam sarađivao sa velikim Aleksandrom Berčekom. Znao sam, to se i kroz njegove uloge vidi, da je osobenjak, ali nekako sam, izgleda, uspeo da ga smekšam. Jednog jutra, kada smo se šminkali za snimanje, rekao mi je: "Primetio sam ja tebe, dobar si ti momak. Vidim da imaš to što malo ko ima od glumaca, veseo si, energičan... Bravo, radi na tome, to može da se proda". Bilo mi je puno srce.

* Šta vam je gluma donela u život?

- Promenila me je dosta, postao sam više empatičan. Svi profesori na Akademiji bili su usmereni na nas. Toliko su se trudili i radili na nama, kako bismo jednog dana postali ne samo bolji glumci, nego i bolji ljudi. Ja verujem da bi dobar glumac trebalo da bude i dobar čovek. Kolege moraju da rade za tebe, koliko i ti za njih. Glumac ne može sam da postoji. Moraš da imaš neki krug ljudi koji će biti tu da ti pomognu kada padneš, zapitaš se, preispituješ...

* Iako ste mladi, sanjate li već sada o nekoj ulozi koja bi vam bila izazov?

- Voleo bih da igram Ričarda Trećeg zato što je mi je on jedan od najgenijalnijih Šekspirovih zlikovaca. Priželjkujem njega baš zato što je moja priroda vesela, razigrana, a on mi je sušta suprotnost.

* Imate li uzore zbog kojih ste bili naročito ponosni kada ste upisali Akademiju?

- Dok sam se spremao za prijemni, uzor mi je bio Nenad Jezdić koji u sebi nosi neku ozbiljnost, harizmu, prosto je kao motor koji vuče sve. Na kraju četvrte godine sam imao priliku i da zaigram sa njim u predstavi "Ožalošćena porodica", u Ateljeu 212. A sada su moji uzori i profesor Dragan Petrović Pele, koji me je naučio kako neke stvari u životu treba da se rade, i Dragan Jovanović koji je glumački čarobnjak, kad izađe na scenu odmah me kupi.

KAD SAM TUŽAN PEVAM ŠANSONE

* DA li vam širok osmeh i vesela priroda pomažu i kada vam ne ide sve kako ste zamislili?

- Najgore mi je kad ostanem sam, onda me sve stigne. Ali to rešavam tako što sviram gitaru, kontrabas, pevam šansone, naše stare šlagere, poput onih od Bobe Stefanovića "Kažu mi da još si uvek sama", Kiće Slabinca "Plavuša" ili Dušana Jakšića "Ja sam simpatičan" (smeh). Ovi stari hitovi iziskuju glasovne mogućnosti, onda se ja kao trudim da sve to izvedem kako treba, a volim i Diznijeve pesme i one su životne... Ali kad sam u društvu prijatelja i kada radim, ne razmišljam mnogo o problemima, onda na sve zaboravim.