Šon DŽojner: Poslao bih Trampa u divljinu

KRV, znoj, suze i malo sreće - tako bi u jednoj rečenici Šon Džojner opisao novi serijal "Točak", čiji je podnaslov "Igre preživljavanja" (prva od šest epizoda prve sezone premijerno na Diskaveriju, u nedelju 19. marta, od 22.00) u kom sa još pet učesnika pokušava da opstane u negostoljubivim područjima širom Južne Amerike. Kad god se točak zavrti, učesnici su bačeni na novu izolovanu lokaciju, od hladne tundre, preko divljih planina, do opasnih prašuma. Opremljeni samo priborom za prvu pomoć i SOS uređajima zahvaljujući kojima mogu da zatraže spas ili odustanu u bilo kom trenutku, tokom dva meseca bore se da prežive i pronađu hranu, vodu i sklonište.

A učesnici su obični ljudi, od medicinske sestre, preko trenera, do maserke, kojima je zajednička želja da sebi ili drugima nešto dokažu. Naš junak s početka priče, trgovac Šon Džojner želi da osvoji "Točak" kako bi siledžijama koje su ga maltretirali u školi pokazao istinitost one "Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje".

Visok samo 162 centimetra, sebe opisuje kao modernog Davida koji se konstantno bori protiv Golijata. Kada je imao 18 godina, prijavio se za marince gde je očvrsnuo, stekao samopouzdanje i svake nedelje pešačio sa teretom u polovini svoje težine. Služio je osam godina, a onda dobio unapređenje i postao deo garde bivšeg američkog predsednika Džordža Buša.

Kada mu je bivši kolega marinac, koji je u ratu izgubio i ruku i nogu, rekao za snimanje "Točka", odlučio je da se prijavi. Njegova hrabrost pomagala mu je u teškim situacijama. A bilo ih je i te kako. Najteže je podneo izolaciju i hladnoću, ali nijednog trenutka nije želeo da odustane. Kako otkriva u ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti", kao bivši marinac nekoliko puta je bio na ivici smrti, pa je izgubio sposobnost da odustane kad je opasno. Prijatelji se nisu iznenadili zbog njegove nove avanture jer su, otkriva Džojner, i ranije sumnjali u njegov zdrav razum.

- Za ovako nešto nema pripreme. Nismo znali čak ni u koju zemlju putujemo, pa ni na koji kontinent. Dok neposredno pred polazak nisam dobio avionsku kartu za Južnu Ameriku, nisam znao da li idem u Australiju, Evropu ili Afriku. A tada je već bilo suviše kasno da se pripremam za životinje koje me tamo očekuju ili vrstu hrane karakteristične za taj kontinent - otkriva Džojner kako su izgledali dani pre polaska u avanturu života.

* Koji vam je bio prvi utisak kad ste stigli u Južnu Ameriku?

- Čim su me ostavili na prvoj lokaciji, realnost me oborila. Kad su svi otišli i kad sam ostao sam sa sobom, mislio sam da ću poludeti. Bio sam na nepoznatom terenu - i fizički i mentalno. Morao sam da smirujem sebe, da praktikujem vežbe dubokog disanja da bih mogao da nastavim. I to sam radio svakodnevno kad bih se osetio frustrirano. Moj najveći izazov, pored pronalaska hrane, bio je da prevladam unutrašnji konflikt. Jednog dana bih se probudio odlično raspoložen, sat kasnije osećao bih se užasno, pa onda opet sjajno. Svaki dan je bio mentalni, emotivni, duhovni rolerkoster, pa mi je najveći problem bio da se izborim sa svojim umom i ostanem fokusiran.

* Šta ste shvatili o sebi?

- Koliko sam snažan. I ranije sam to osećao, ali kad ste u situaciji da možete da se oslonite samo na sebe, tada morate da zavirite duboko u sebe, u svoje srce, dušu, duh... I da istrajete. Da prevaziđete sve emotivne uspone i padove kroz koje prolazite, kao i fizičku iscrpljenost i da preživite do sledećeg dana. Sada sam svakako spreman za apokalipsu.

* Koliko ste se oslanjali na sreću?

- Zvučaće čudno, ali sreća je svakako igrala važnu ulogu. Ljudi misle da kad odete u divljinu, hrana je tu na dohvatu, životinje čekaju da ih ulovite, sa drveća vam se smeše jabuke i pomorandže. Ali nije tako. Ne krijem da sam postao grabljivica i uzimao sve što je bilo iole jestivo.

* Možete li da uporedite iskustvo iz ovog serijala sa onim u marincima?

- U oba slučaja imate teške trenutke. Stvari se ne odvijaju onako kako ste zamislili, ali morate da idete dalje. Ključna razlika je u tome što u svakom trenutku imate mogućnost da odustanete. U marincima i ratu, nažalost, nema te opcije, pa mnogi moji prijatelji i braća nisu dočekali naredni dan.

* Koliko vas je "Točak" promenio?

- Sada se smejem stvarima zbog kojih sam ranije bio pod stresom. Neposredno nakon povratka iz Južne Amerike, jednog dana sam kasnio na posao oko sat vremena jer sam se uspavao. Ranije bih ludeo, brzo vozio, nervirao se. Sada sam samo pogledao na sat i počeo da se smejem. Obukao sam se uobičajenom brzinom, odvezao na posao bez žurbe, jer sam shvatio da je glupo nervirati se zbog sitnica kao što je kašnjenje.

* Jeste li sada "navučeni" na adrenalin?

- Nisam neko ko uživa u aktivnostima napolju, ne volim ni kampovanje. Ali ovo je bila prilika koja se pruža jednom u životu i otvorila mi je oči kad je u pitanju pojam ekstremnog. Velika je razlika između nas i ljudi koji traže adrenalin, poput skakača sa padobranom ili onih koji skaču u vodu sa litice, jer oni su to uradili bezbroj puta, pripremljeni su, a imaju i ekipu koja ih nadgleda. Moji saputnici i ja imali smo samo sebe. I verujem da govorim u ime svih kada kažem da smo srećni što smo to iskusili. Najviše učimo iz najtežih trenutaka koje ne želimo da ponavljamo.

Koga biste poslali u divljinu na 60 dana da pokuša da preživi?

- Trenutnog predsednika SAD Donalda Trampa.

ŽENE SU OPASNI RIVALI

DVE dame našle su se u "Točku", a Šon ne pravi razliku između muškaraca i žena kad je sposobnost preživljavanja u pitanju.

- Bez obzira na razlike između muškaraca i žena, kad je reč o preživljavanju, sve se svodi na ono što se nalazi ispod površine, na srce, otpornost, mentalnu snagu i ponekad fizičku. A kad su te stvari u pitanju, pol nije bitan.