Kristijan Dugej: Snimam samo priče sa dušom

UMETNIK velikih dela za mali ekran, uvek spreman za izazove na velikom platnu, naročito kad u njima oseti srodnu dušu, kanadski režiser francuskog porekla Kristijan Dugej (60) na ovogodišnjem 45. Festu predstaviće nam se ekranizacijom potresne životne priče pisca Žozefa Žofoa "Torba puna sećanja" (26. februara u Sava centru). Saga pariskog Jevrejina, koji je tih davnih ratnih četrdesetih, bežeći sa rođenim bratom od nacističkih krvnika morao za sobom da ostavi detinjstvo, oca i poreklo, donosi nam Drugi svetski rat u očima deteta.

U ekskluzivnom intervjuu slavnog režisera za "TV novosti" otkrivamo da je ono što povezuje sva njegova dela - od horora, preko trilera ("Sam protiv svih" sa Veslijem Snajpsom i "Operacija: Šakal" sa Donaldom Saderlendom i oskarovcem Benijem Kingslijem) i istorijske fikcije (mini-serija "Jovanka Orleanka" okićena Emijem) do njemu najdražih igranih dokumentaraca ("Koko Šanel" sa oskarovkom Širli Meklejn) - upravo duša.

- Dok je ne osetim u tekstu koji čitam, i u njoj svoju srodnu dušu, ne počinjem posao. Pravi gledalac uvek prepozna laž - poručuje Dugej, koji nas poslednjim filmom "Torba puna sećanja", sa budžetom od 30 miliona dolara, podseća da rat za duše i dalje traje.

* Koja je bila vaša prva reakcija kad su vas pozvali da snimite ovaj film?

- Nisam bio upoznat sa biografijom Žozefa Žofoa i novelom "Torba puna sećanja". Kako sam s vremenom otkrivao magiju ispisanu na stranicama života ovog čoveka, ona me je otreznila poput olujnog zimskog vetra koji nemilosrdno šiba lice dok se borite sa burom emocija, uz tenzije i snagu opipljivu u svakoj napisanoj reči. Radi se o delu i svedočanstvu epskog značaja ispričanog iz ugla deteta. To je njegova slika sveta, čiji je, nažalost, bio deo. "Torba puna sećanja" uzbudljiva je saga sa univerzalnom porukom, čiju aktuelnost ne smemo zanemariti. Istorija se ponavlja, a danas sa migrantskom krizom je to očiglednije nego ikada. Tuga i patnja naša su realnost, baš kao i retki momenti sreće koji bi trebalo da ublaže njihov opor ukus.

* Kakav utisak je ostavio pisac dela na vas?

- Posle knjige, koja je u međuvremenu postala moje štivo pred spavanje, kad sam osetio da sam dorastao tom izazovu, upoznao sam i Žozefa. Sati provedeni u razgovorima sa njim jedno su od mojih najvažnijih iskustava u karijeri. Zanimljivo je kako smo postavili temelje filma i figuru oca doveli u prvi plan. Tumačeći moj rad shvatili smo da je taj detalj zajednički svim mojim filmovima. Zato smo i u "Torbi punoj sećanja" oko oca "ispleli" mit koji nam je podario sjajno delo. Za mene je otac nešto sveto, snažno. Sinonim poverenja. Zbog toga i zauzima važno mesto u filmu.

* Koliko toga ste promenili u originalnoj priči da biste udovoljili ukusu publike?

- Nije bilo mnogo odstupanja između knjige i filma. Ono što je bilo nužno izmeniti jeste taj naratorski duh. Ne sme se zaboraviti da je delo, iako biografsko, nastalo čak 30 godina posle potresnih događaja opisanih u knjizi. Mi smo rešili da ne pravimo toliku distancu, i zbog toga priču nismo pripovedali uz pomoć naratora, već smo je predstavili direktno iz očiju dečaka koji su je preživeli tu i tada. To je važno, da bi se preneo što verodostojnije doživljaj potresnih sudbina nevinih žrtava Drugog svetskog rata.

* "Torba puna sećanja" nije vam prvo, ratno filmsko iskustvo. Gledali smo vašu Emijem nagrađenu dramu "Hitler: Rađanje zla" sa maestralnim Robertom Karlajlom u ulozi Adolfa.

- U mini-serijalu "Hitler: Rađanje zla" zanimala me je nemačka okupacija Francuske. Još tada sam shvatio koliko je važno da se u scenariju oseti istorija. Radeći na tom projektu bio sam fasciniran psihologijom represije. Preneti na pravi način taj politički mačizam koji je jedne naterao da pognu glave, a druge da ostanu bez njih, srž je svake kvalitetne dokumentarne priče. Zbog toga mi je bilo stalo da i u "Torbi punoj sećanja" baš ti momenti filma budu verodostojni i snažni. Živote malih junaka morao sam da prikažem u originalnom okruženju da bi nam gledaoci poverovali. Samo tako mogli su da osete sve ono što su i ta deca proživela.

* Zanimljivo je da je film o Hitleru za mnoge produkcijske kuće bio vruć krompir.

- Istorijski dokumentarci jedan su od mojih omiljenih žanrova. "Hitler: Rađanje zla", međutim, tematski je bio nezahvalan projekat, jer je dirao u mnoge škakljive teme. Konkretno, Si-Bi-Es nije smeo u početku da stane iza projekta zbog straha od njujorških novinara koji su bili Jevreji. Uprkos tome što je serijal trebalo da prenese jedan poučan i istinit pomen za sve nastradale pod nacističkom čizmom, rizik je bio veliki. Morali smo pažljivo da kreiramo likove u seriji kako bismo izbegli medijsku giljotinu. Uspeli smo u tome jer smo svakom junaku udahnuli mnogo duše. One koja priča bez reči.

* Temu rata niste dotakli samo u istorijskim delima. Čime vas je to opčinio "Sam protiv svih"?

- U jednom trenutku poželeo sam da snimim politički triler. Nalik velikim filmovima iz sedamdesetih. Tragom te ideje, napravili smo moderan akcioni film, gde je Vesli Snajps svojom energijom radnju doveo do usijanja baš onako kako sam i zamislio. Bilo kog drugog glumca da sam odabrao, dobili bismo sasvim drugačiji proizvod. Verovatno, promašaj. Uvek studentima savetujem da pre nego što se upuste u režiranje povedu računa o tri važne stvari - osećaju koji scenario izaziva u njima, ideji koju žele da prenesu i načinu na koji to čine, i što je najvažnije, da budu sigurni da glumci koje su odabrali razmišljaju kao i oni. Snajps je talentovan glumac koji u sebi nosi neotkriven potencijal. On je kreativna bomba koja u najbanalnijoj akcionoj sceni može da ispriča filozofiju života. To je "Sam protiv svih".