Dejan Lutkić: Što nam nije više Kostića

ODRASTAO je u Vojvodini, na ravnici... Ona mu je bila i inspiracija za sagu o Jagodićima koja je obeležila njegovu karijeru. U svet glume Dejan Lutkić zakoračio je još kao klinac kada ga je učiteljica "na svoju ruku" upisala u dramsku sekciju kako bi smirila njegov nemiran duh. Posle je igrao i u amaterskom pozorištu u Kuli gde se i rodila ljubav prema glumi. Zapravo, ono što ga je najviše privuklo njoj je, kaže, ta sloboda koju ova profesija pruža, ali i to što u isto vreme možeš da budeš grof, čistač i lekar.

Dejana ćemo uskoro gledati u seriji Santa Maria della Salute, čiji je i producent, i to u dve uloge koje su ga, ističe, inspirisale na poseban način.

- Film koji je već započeo svoj život u bioskopima je priča o velikoj ljubavi Laze i Lenke. A u seriji je prikazan život velikog pesnika od njegovih mladalačkih dana. Laza nije bio samo pesnik nego i revolucionar. Radio je neke stvari koje su za to vreme bile nezamislive, kažu da je zbog jedne zdravice koju je održao na proslavi punoletstva kralja Milana završio u zatvoru. Čovek je imao hrabrosti da kaže zaista šta misli i za mnoge stvari bio je u pravu. Borio se za ovaj narod maksimalno, na sve moguće načine, predstavljao je Srbiju i u Beču, Moskvi, Pragu i na dvoru kralja Nikole gde je proveo sedam godina. Ja u seriji igram braću blizance - dr Radivoja Simonovića, čuvenog somborskog lekara po kome se zove i klinički centar u Somboru, i njegovog brata dr Svetislava Simonovića koji je bio lični lekar kralja Nikole u Crnoj Gori. Sve su to zanimljivi, svestrani i značajni ljudi, što Zdravko Šotra kaže - o svakom ko se pojavljuje u ovoj priči mogla bi da se napravi posebna serija.

* Kako ste vi proživeli jednu od najlepših ljubavnih priča sa ovih prostora?

- Kao prvo, to je priča za sva vremena, i mislim da se ne preteruje ako se kaže da je to najveća srpska ljubavna priča, a bogami ja bih rekao i šire. Ali to je ljubav koja je postojala, ali se nije desila. Da li iko može da zamisli, sem onih koji su to doživeli, šta je to i kako je to voleti nekoga, a ne dozvoljavati sebi da se tom nekom daš. A opet onaj drugi koji te takođe voli, spreman je da uradi sve. Strašno je to što je preživljavao Laza Kostić. Sebi nije dozvoljavao da se pusti u celu tu priču, znajući koliko je stariji od Lenke, znajući da je prijatelj njenoj porodici. Tu svu patnju je pretočio u jednu od najlepših ljubavnih pesama na svetu. Kad god pročitam te stihove, a čitam ih od klinačkih dana, svaki put otkrijem nešto novo.

* Saga o Jagodićima dala je poseban pečat vašoj karijeri. Da li je u planu nastavak snimanja kojim bi se zaokružila priča o porodici banatskih grofova?

- Ovaj projekat mi zaista mnogo znači i zanimljivo je kako sam došao na ideju da ga radim. To se, zapravo, dogodilo kad sam jednog dana krenuo sa porodicom na Palić, na jedan salaš. I u toj vožnji odjednom sam video neku drugu Vojvodinu, zapravo, shvatio sam koliko je to parče sveta lepo i koliko odiše nekim svojim ličnim pečatom. Tada su mi kroz glavu prošle razne priče...

Dejan Lutkić sa Zdravkom Šotrom

Kao klinac sam odrastao u okruženju u kom nije bilo bitno da li si Srbin, Mađar, Rusin, Albanac... I danas se svi ti ljudi na tom prostoru međusobno poštuju i žive u harmoniji. Tako sam došao na ideju da ispričamo nešto o njima, ali da napravimo neku zanimljivu tematiku. I počelo je sve od porodice Jagodić koja je zaista postojala, ali ne pod tim prezimenom. Priča jeste inspirisana stvarnim likovima, ali ti događaji nemaju nikakve veze sa njima. Planirali smo i četvrtu sezonu kojom bi se ova saga zaokružila, ideja i dalje postoji, ali ne znam i da li će biti realizovana.

* U serijama iz epohe, koje su sve aktuelnije, mnogo toga izgleda drugačije, one nas i pričom i slikom vraćaju u neku davnu prošlost... Da li je zbog toga rad na njima i poseban izazov?

- Ja veoma volim istoriju - i svetsku i našu. Zanima me kako su ljudi nekada funkcionisali, kakvi su bili postulati života, pravila... Volim da čitam istorijske priče i romane, da upoređujem činjenice, analiziram... Zbog toga mi se i dopada rad na serijama iz epohe. Zanimljivo je kako mi posmatramo to vreme u kom nismo živeli i o kome znamo samo iz onoga što smo pročitali, čuli i eventualno videli na ekranu. Interesantno je kako sad iz ovog modernog ugla života posmatramo ono što se nekada dešavalo.

* Šta biste rado prihvatili kao sledeći zadatak?

- Voleo bih da se dobro ekranizuje taj srednji vek u Srbiji, koji je istorijski veoma zanimljiv. Takođe želim i da napravim priču o Mihajlu Pupinu. Malo je onih koji znaju šta je taj čovek zaista uradio u životu za svoje okruženje i svoj narod.

STALNO SE PREISPITUJEM

* DA li vam se dešava da se preispitujete kroz uloge koje igrate?

- Apsolutno, u svakoj ulozi. Često razmišljam da li je to što radim dovoljno dobro, istinito, da ne bi bilo lepo da lažem ljude... To su konstantna preispitivanja o tome da li uspevam nekog da ubedim u to što govorim na sceni ili pred kamerama. Tu ne sme da bude ni sujete, ni inata. Potrebno je veoma mnogo strpljenja za sve što se radi.

KAKO GOSPOD ZAPOVEDA

PRED nama su Badnje veče i Božić, kako ih vi dočekujete i slavite?

- Uvek u krugu porodice. Idemo kod mojih roditelja i to je tradicija koju već dugo poštujemo. Trudimo se da budemo zajedno i orijentisani jedni na druge, bez ikakvog pompeznog slavlja, nego jednostavno kako Gospod zapoveda.