Siniša Pavić: Zavičaj je samo jedan, a ja sam svoj izgubio

PRE nego što 22. januara proslavi 84. rođendan, naš ugledni dramski pisac Siniša Pavić s ponosom će upisati u bogatu karijeru još jedan veliki jubilej. Tačno na Božić navršavaju se tri decenije od početka emitovanja "Boljeg života", najgledanije serije svih vremena na ovim prostorima. A ona i danas, radnim danima na RTS 1 u 9.00, privlači novu publiku s ko zna kojom reprizom. Pisac, koji možda najbolje poznaje srpski mentalitet, otkriva čitaocima "Novosti" šta mu kao autoru ovog TV remek-dela predstavlja taj jubilej:

- Put do remek-dela na TV dugo traje, nekada 10, a nekad 30 godina. Toliko je potrebno da s jednog dela otpadnu svi otpori koji prate svaku veliku ambiciju i poduhvat, hvalospevi koji mogu da zavaraju, oduševljenje gledalaca koje nije uvek pouzdano, pa ni trajno. Potrebno je da odrastu "neki novi klinci", da i oni daju sud. Desetak novih generacija je prošlo s novom optikom i tri decenije je valjda dovoljno da se sad nazovete remek-delom, ako tako mislite, a da ne zvuči preterano.

* "Bolji život" gledamo u jutarnjem programu, kad su mnogi na poslu a upravo te nove generacije u školi...

- Mislim da je to šteta. Ali na to nemam nikakvog uticaja.

* Možda misle da su ga svi gledali i to nekoliko puta?

- Vanja Bulić je izjavio da će ga uvek gledati, i stoti put. U šali, naravno. Poslednji put je repriziran pre šest godina, to je dovoljan period da ga mnogi doživljavaju kao premijeru. U jutarnjem programu tako i deluje - premijerno.

* Mnogi se bune zbog čestih repriza...

- Bune se preko svojih glasnika oni kojima smeta poređenje u medijskoj utakmici. I ne protiv svih repriza. Uglavnom protiv mojih. Pronađite, ako možete, nečiji glas protesta protiv reprize neke loše serije. Nećete ga naći. A bilo ih je dosta. Veoma loših. Lakše je trčati trku ako drugi trče sporije od vas.

* Pristalica ste dobih repriza?

- Blago televiziji koja ima šta da reprizira. Ako proizvodi samo ono što pusti danas i nikad više, izgledaće kao zemlja koja nije gradila škole, bolnice, mostove i fabrike, već je sve trošila i potrošila na hranu i krpe. Šta je Nušićevo delo ako se ne igra iz godine u godinu ponovo u pozorištu, i tako čitav vek? Sve su to reprize. Šta je dobar roman bez novih izdanja? Teodor Drajzer, klasik američke literature, dobio je ulicu u Beogradu još pre Drugog svetskog rata. Eno je u Topčideru. Ali nije štampan već šest decenija. Jedva sam našao njegova sabrana dela preko oglasa. Kod čoveka koji rasprodaje očevu biblioteku. Tako Drajzer ovde ima ulicu, ali više niko ne zna ko je on. Jer, nije imao reprizu.

* Koje i čije kriterijume mora da zadovolji vaše delo?

- Televizija je masovni medij, ali pred ekranom je uvek samo jedan čovek. Možda sa porodicom. Ne postoji prosečan gledalac. Svi ti ljudi su različiti, nemaju zajednički imenitelj. Svetu se ne može ugoditi. A bilo bi loše za pisca da to pokušava. Gledaoca za koga pišem sam sam formirao. Podario sam mu osobine ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo. To je pre svega obrazovan čovek, sa dovoljno životnog iskustva, čak i doktor nauka kao moj sin. Može da bude profesor književnosti zaljubljen u poeziju, kao moj urednik, i ima razvijen osećaj da oseti banalno i suvišno, kakav ima moja supruga Ljiljana. Kad sa tako zahtevnim gledaocem izađem nekako na kraj, pa pomislim da bih mogao da budem zadovoljan, tada izađem i pred ostale ljude koji nisu uvek raspoloženi da vas strpljivo i blagonaklono saslušaju. S pravom, uostalom.

* Narodski čovek uvek je bio vaš glasnogovornik. Zbog čega birate baš njega?

- A koga drugog? Njegov opstanak zavisi od onoga što se u društvu događa nezavisno od njegove volje. On nije takozvani čovek bez svojstava, koji je dugo bio reprezentativni uzorak "junaka našeg doba" u brojnim umetničkim delima. Naprotiv, on je uvek koloritan, pravo dete svog naroda i ovog podneblja. Ima zanimljiva "svojstva". Ima i duha, i pameti, ponekad i talenta, pa i želje da svoj život osmisli i oplemeni. Ali upravo to što su mu ciljevi ljudski i jednostavni, dramatično se sukobljava sa onima koji društvo oblikuju i usmeravaju u suprotnim ciljevima. Zato mi je dragocen kao "dramatis persona".

* Mnoge teme našle su se na meti vašeg pera. Međutim, onu najosteljiviju na ovim prostorima, a to je nacionalizam, retko srećemo među njima. Da li je izbegavate s nekim posebnim razlogom?

- Godine 1942, Leontina Kraus, Nemica koja je godinama živela u Jugoslaviji, uputila je Milanu Nediću pismo da iz banjičkog logora puste zatvorenog mladog partizana, čiju je sliku priložila, a u zamenu za njega zatvore nju. Razlog - godinama je ovde deci predavala nemački jezik i mogla je dobro da proceni čestitost i poštenje svojih učenika. Nedić je pismo prosledio Iliji Paranosu, a ovaj, pošto je proverio da stara profesorka nije provokacija okupatora već idealizam bez granica, poslao je ženu i pismo Vujkoviću. On ju je oborio na pod, izgazio nogama i smestio u sobu s pogledom na nebo. Streljana je s mladim partizanom. Ovo je scena iz moje serije "Banjica" koju je režirao Sava Mrmak. Govorili smo o nacionalizmu, onom plemenitom. Kad Nemica brani mladog Srbina od nemačkog sluge, braneći tako i nemačku naciju od njenog sopstvenog posrnuća. Ana Kumanudi na kraju serije upozorava da će sve muke biti uzalud ako počnemo da zaboravljamo, a mi smo je zatrpali zaboravom. Ne reprizira se punih 10 godina, a proces rehabilitacije predsednika kvislinške vlade odvija se legitimno. Ne daj bože, kažu, da Srbin puca na Srbina. I ne daj bože. Ali šta ako mu opet promakne Vujković? Hoće li neko od Srba ipak pucati u njega, ili će dopustiti da najbolje među njima pošalje na onaj svet.

* Odrasli ste na dalmatinskom kršu, a mir pronašli na jugu Srbije, u Vlasotincima. Šta povezuje ova dva vaša zavičaja?

- Nisam pronašao mir. Pronašao sam suprugu Ljiljanu. Sreo sam je u Beogradu, ali ona me je odvela u svoj zavičaj. A sa Ljiljom ni tamo nemam mira. Ona se trudi da ostanem onakav kakav sam bio kad me je upoznala. Zavičaj je samo jedan, ali pošto sam svoj izgubio, ovaj mi u mnogo čemu njega zamenjuje.

* Iz vaših dela nesumnjivo je da ste upoznali Srbe, sa svim vrlinama i manama. Možda bolje nego i od njih samih. Da li ste uspeli tako da doživite hrvatski narod? Koja su krajnost od dve krajnosti kojima su nam se predstavili proteklih decenija?

- Poznajem vrlo dobro Hrvate. Pogledajte Luju koga u "Boljem životu" igra Boris Dvornik. Rasni Dalmatinac. Pravi pandan Gigi Moravcu. Do svoje pete godine upijao sam samo boje zavičaja, ali sam zato celog života upoznavao svog oca koji je, kako kažu u Dalmaciji, bio čovek i po. U Zadru sam služio vojsku. Imao sam rođake u Zagrebu. I danas se divim ljudima kakvi su Igor Mandić, Viktor Ivančić ili Goran Babić. Ja sam poznavao onu bolju Hrvatsku. Ta se žestoko borila protiv ustaša. Čak 100.000 Dalmatinaca otišlo je u partizane. Svaki osmi. Iz mog Sinja svi su otišli u partizane, nijedan Sinjanin nije otišao u ustaše. Gde je ta Hrvatska danas? Ona u kojoj je Goran Kovačić napisao "Jamu", a Vladimir Nazor "Majku pravoslavnu". Kako su uspeli da toliko zatrpaju Jasenovac, da mladi ljudi danas ne znaju šta je i kakvo zlo predstavljao ustaški pokret. Verujem da ta Hrvatska još postoji, ali je slabo vidljiva.

* Već tri decenije živimo kraj malog ekrana "bolji život", ironično poput naziva serije, a nikako da ga doživimo u realnosti. Posle svega, verujete li i dalje da je on moguć?

- Moguć je samo ako ljudi postanu bolji. Život boljim čine ljudi. Svi akteri "Boljeg života" boreći se za novac kao sredstvo za bolji život, prošli su kroz lične drame i postali do kraja serije plemenitiji nego što su bili na početku.

* Imate li neku želju za Novu godinu?

- Želeo bih da RTS digitalizuje i osveži kopiju "Boljeg života", dok ne bude kasno.

DIKTATURA NOVCA

* PREPOZNAJETE li zemlju u kojoj ste odrasli u generacijama kojima je ostavljate? Plašite li se za njenu budućnost, ili i dalje verujete u bolje sutra?

- Mi smo danas prepušteni stihiji i diktaturi novca. Bojim se da ćemo uskoro imati samo sistem koještarija. Da će se finansirati samo ono što tržište verifikuje brzo i odmah, i da nikoga više neće interesovati insistiranje na stvaralačkom strpljenju i pravim vrednostima. Kao da je sve usmereno ka tome da se ljudi formiraju kao mali, a ne kao ljudi od formata.